Топола

лија н да доведем одонуд један резервни батаљон, да вратим назад сву резерву, јер п онако нема посла а кад сване пуцаће на њу са Чима н са горњпх фортова. У путу наиђем на резерву не далеко од Канлија, уђем по познатом ми путу у шанчеве и сретнем гомилу заробљеника, који су се предали са касарном. Предам заповест п користпм се овом прпликом да разгледам заузету касарну. У касарни је био читав хаос. Официр перновскога пука светлио је свећом војницпма. којн су купили пушке по собама. Много је рањених Турака лежало по патосу. Утајпваше се од наших војника, ма да им страх није био оправдан. Многи је наш покривао рањенога непријатеља кабашшом. У једној соби затечем телеграфскп апарат до њега телеграфисту грдну људу- убијеног. У једном ћошку чучаше му слуга рањен. На овој соби беше баџа, те је наша кугла нашла себи пута. Пошто сам разгледао касарну попнем се по стрмним степешша на шнроку стазу испред бедема на којој стоје топови. По угловима даљнобојни топови уздигли своје носеве у вис, око њих силна захира. Следи од разрива наше опсадне артиљерије казиваху да иста није лошије дејствовала од пољске, ади и она је слабо могла да руши ова земљана и камена утврђења, осим где је ударала у врата. Касарна је била тако темељна да јој нису много нахудила ђулад. Док сам ја шетао по тој стази од бедема, сипала је ватра са Чима и са цитаделе на војску што је освојила Еанли. Танад су шишале и по бедему те су ме принудила да прекинем шетњу. У повратку гледао сам куда гађају турска танад. Чете управо на наш штаб, који збијен у гомилу пружа им доета видну цел. На „штабној позидији“ застанем генерала ЈГазарева. Ту су већ добили вест да је пала и Араб-табија. Дело је било већпном свршено. Настала су међусобна честитања. Јорис Меликов се пољуби са својим најближим сатрудницима, с нама се руковао. Златна зора обаејала је овај наш свечанн тренутак. Како ли ће завевати Енглези ? Е сад би ваљало узети још и Ерзерум! Алне, садјередна Плевну! Ала ће ее радовати у Тифлиеу ! Е а шта велиш у Москви?; Тако су клицали с десна на лево млађи људи. Људи старији годинама и положајима размишљали су тихо а извесно о даљој радњи. За мало па ми је корпусни командар диктовао ову посланиду; „Заповеднику града Карса, ферику ХусејинАлп-паши ивојеном савету! Шиљући вам парламентара јавите ми до 5 часова у вече јесте ли вољни да се предате, да се избегне даље ужасно проливање крви.“ Начелник штаба генерал Гурчин био је мњења: да је боље да се не одређује сахат него да се у место „до 5 сахата“ рекне „данас“. У томсе, као да је из земље никао, ту већ створио Осман-беј, који ће преписати писмо турски језиком. Седнемо обојида на коње те пођемо на телеграфску станицу у Караџуран, где ћемо по мнењу османовом наћи несмрзнута мастила и артије. Корпусни командир је отишао с колима великоме кнезу. У Караџурану је била гдавна превозна тачка. Кола су непрестано доносила рањенике. Превију им ране па

их шиљу даље. Ту су донешени и погинули. .Текари наи казиваху да су се многи лако рањени посмрзавали на овој зими од 10 града. Идући у кошару, у којој је смештена станида војенога телеграфа, сретох рањеника и дадох му напитак проговорив неколико рени с њиме. Кад стигох у станицу а мој Осман већ отишао, свршио је свој посао и без мене. Но сад и писмо није било више нужно, јер у овај мах стиже депеша од генерала Ропа ; „10,000 Турака изишло из фортова и пробили се, пошљите потпоре, тако вам Бога!“ По томе сам закљупио да сад нема ко више .да капитулира и да ми просто можемо заузети турске фортове. Но било је нужно да се гони та војска. Кажем шефу станице да је корпусни командир у Веран-каде. Одмах пусти струју на ту линију, али јест’, жица не ради, прекинута је, сетих се да је јуче у мраку натрапао на њу генерал Кузмински, па је прекинуо, умал што га није удавила. Пре него што бих пошао као нарочити гдасник у Веран-кале, нашао сам за боље вратити се генералу Лазареву, који је био још на позицији и могао да учини неодложно нужна расположења. Тако сам и урадио, но тек што изифох иза брда што прикрива Карацуран, видим да је на ту страну реке Карс-чаја кренута маса наше каваљерије и познам да са њоме иде и кнез Чавчаваце. Прибијем се драгонима које је водио пуковник Немировић, помоћник нашега начелника штаба. Гонећи непријатељску пешаднју, Eoja је бегала по снегу, лоше одевена а још горе обувена, гонио је кнез Чавчаваце одостраг а драгони и козаци кнеза Шчербатова са бокова. Кад су кукавци видели, да су опкољени са свих страна, почну гацајућж по дубоком снегу да бацају оружје и да се предају. Но пре него што ћу испричати крај, који је достојно увенчао јуриш на Карс а то ће рећи чин, да је наша каваљерија заробила 8,000 турских пешака треба да се мало осврнем унатраг, и да опишем дејство когоне Ропа, где је генерал Комаров тако јуначки управљао демонстрацијом привидним нападајем. Оделење генерала Ропа састојало се из 3 батаљона Ростовада, 2 х / 2 батаљоног Несвижеваца, 3 б. Пјатогораца, 3 б. Кубанаца, 1 б. стрелаца, 1 роте саиера свега из 12 s / 4 бат. пешака. Затим из 4 батерије или 36 топова, 14 ескадрона или сотнија каваљерије кнеза Шчербатова. Сва та војска била је раздељена на две групе: десна група под начелством Комарова имала је да заузме фортове Сувари и Ним, демонструјући против Токмаса и Тика да не сметају узећу Чима; левапод начелством пуковника Черемисинова дужна је била да демонструје против Лаз-тепери и шорахских утврђења, па да им не да да сметају десним колонама. Војска десне групе била је раздељена на три колоне: десну колону водио је пуковник кнез Меликов а састојала се 2 бат. Кубанаца и 4-ог кавк. стрељачкога батаљона. Она се прибрала јужно од села Татлиџе и ишла је на Сувари. Средњу колону водио је пуковник Бучкијев а састојала се из 3 бат. Пјатогораца, и она се тамо прибрала и ишла је на Чим. Леву колону водио 22*

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА СВЕСКА VT.