Топола

њиме мегдан прдели, на очпглед п турске и црногорске војске. Он их је уверавао да нема друга оружја ван своје сабље, уједно раздрљи и показа гола прса, да виде е на њему нема панцпра У тај мах плану пушка са'ник шпћка бедема и погоди попа Мила посред срца жива. Турци дотрчаше па му одсекоше главу, коју су после послали у црногорекп стан. Поп Миле је бпо око 50 година стар ; а „био је мајлепши човек, у земљи најлепшпх људи.“

НОВИ ПРОМЕТЕЈ. Са Рускога, Од Минајева.*) I. Давио већ гледе народи на свету Како Тптан патп прпкован о стене, Како се из магле отима слободи, Да и њему сину те милпне њене. Кад тамо на југу прамалеће гране, Њега тужног крије духоморна тама, А сметовп љути шибају му лице, Мрзне му ее, мрзне крвца у жилама, 0 његове груди удараху силно Впхари и ветри вековечне зиме. А ледено сунце, на сумраку лежећ’ Дркћући је тужно дрсмало над њиме. Тело му крваво бд тешка синџира/ А на модрој усни замрз’о се смеј ; Хтео би се дићи, ал ,то боли љуто, Тако.ј’ кроз мрак глед’о тужни Прометеј. Гледао је тамо укоченим гледом, Преко пустих стеиа у сретнији крај, Где је тако мило, где је тако тоило, Где је тако диван онај жарки сјај. Где слободни људи, ка тице у гори Уживају бога, уживају дан, Па му горка суза кану преко лица, Ах тешко је, тешко бити окован ! Тргшо је тако тисућлетне муке Отрован Цроклетством најгорчих горчина . . . Наједаред зачу ове дивне речи, Као да се труба ори са висина; „Жаб мп те, жао, сине земска нраха, Праведноме гњеву додиј’о ми јад.

') Ову пеему јамачно шџе руеки песник нацисао еећајући"се тужне нагае раје, ал ми је донооимо еа погледом на њу; да п ова песма потврди е је Kpajir.e време ослоћођењу рајином, да не (5и доцније узалуд било.

Не бој ми се више, стреси ланде тешке, Робов’о си доста, слободан си сад ! “ Умукнуше гласи. А кроз маглу блесну Слика бога Зевса зраком обасјана; И у томе трену попуцаше ланци М j асним звекетом спадоше с’ Титана. 11. И нови свет се ево пред њим створи Љубави, братства и уздања свет. Смрзнута крвца загреват’ се иоче, И дух слободе диже пред њим лет. Бековне ране видаху се саме, И Титан иође у живота жар, Да у мушкој борби живи и ужива, Да загрли душом пружени му дар. Ал он је свик’о носит’ ропске ланце И привико се оној црној ноћи, Па му је мучно у том новом свету, Блесак слободе засени му очи. Њега светлост стра'ви, слобода га дави, И све му нрети невидовна коб. Он од људи преза, он се друштва боји, Њему се чини да је сад тек роб. Животни звуци нове су му стреле, . Ка звер се крије, тражи мрак и ноћ. Не може да свикне стисак братске руке Не мож’ да поднесе своју нову моћ. Ои тражи зиму, на коју је свик’о, Он тражи стену, своју стару коб, Он тражи ланце, бежи од слободе А зашто? . . . Јер Је дуго био роб. Он ’вако шапће: „Аој, Зевсе силии, Ја не знам бити међ својима свој Мени не годи живот у слободи, Ох врати ми натраг стари оков мој ! Прикуј ме опет о камен о стену, Ја сад већ само тако, живет’ знам. А Зевс ће рећи ; „Самртниче јадни, Нека ти буде, како хоћеш сам. Ни моја сила не може га спаети Ко таму воли већма него дан . . .“ И опет Титан на кавкаској стени Векове броји, мучен, окован. 3, Ј. Ј,

ЧИВУТСКА РАДОСТ

Кад је козак у свом трку Спотако се на кољицу, (Ал не паде јер се знаде Задржати за Гр и в иц у :), Тад се поче рачун правит’, Брзи рачун, без бирташа;

Заори се Будаиешта Од чивутских оченаша. Нит се више когод стиди ; Нит се вигае ко срамоти, Beli пружају жуч и оцат, Еао да су на Голготи,

ИЛУСТРОВАПА РАТНА КРОПИКА. СВКСКА 11.