Топола

Над његовим јадом, над његовим надом, Који му певаше као рајска тица, Да још моа:е впдет’ Анијина лица. З 7 то стиже време, које давно чека : Залутала нека лађа из далека, Кудљпви су ветрп кренули је с пута, И пијаће воде нестало јој већем. Сад се ево блпжп том острву пустом Не знајући где је. У прозорје рано распукла се магла Која беше ноћу по острву пала, Проведрицом овом спазпше бродари Да ту мора бити добре слатке воде. Нстурпше брзо некол’ко момака; Овп се разишли кличућ’, певајући На све стране тражит’ поток или извор. Из пећине своје с дугом косом, брадом, С огорелпм лицем, задивљалим гледом, У чудном оделу, слазио је Енох, Једва већ и налик на човечју слпку, Мумлајућ’, тепајућ’, к’о суманут’, смушен,

43