Топола

Летела је дому, завичају своме, Док једаред ноћу слатко ли то беше! Задахну га сапа енглеске блпзине, Ох за којом тако давно чезне, гине. Сад га добрп људи обдарпше лепо, Ко мање, ко внше, тутнуше му у шпаг. Дотакла се лађа оног прпстаништа Пз којег се негда задовољан крен’о Предавајућ’ богу све што је имао, Ето сад је опет на ту земљу стао.

Ту није ни с еим прозборио речи. Ох, само дому и огњишту своме Хкта од милоште, Дому и огњишту, а имал’ га јоште? Ведро поподне и сунчано беше Док се с мора магле дпзат’ не почеше, Кратећи му пута који оком гута. Кроз маглу је иш’о и виђао само Шта је блнзо ' било : Десно, лево грање, јесен их је стресла,

45