Топола

С десне стране Филип, негда. тужан, презрен, А сад румен, снажап, свет’о задовољан, Седп па на крнлу држи своје чедо. Девојана једна наг.та се на руку Другом оду свом, Истоветна матп, сушта само млађа; Лепа као сунце, впта као јела, Златне своје власп баш је сад расплела, Па на дугој врпци златан прстен нија, Којп мало дете оберучке впја; Кад омашп, руком замахне на сеју, А кад га ухвати свп се на глас смеју. Уз огњиште лево: Анија, јест’ она, Ал’ сад више није ни тужна ни болна, Сваки час погледа своје чедо мало Да нпје заспало ; Каткад нешто рекне високом дечаку, Најстарнјем сину, своме добром ђаку, Мора да му слатко годе речи њене, Јер се на њих таки весело осмехне!