Топола

112

ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ

и 18 веку, поседала ју је и остављала аустријска војска; српски добровољцп у аустрпјско-турском рату долазпли су до СоФије. Сад је СоФија, благодарећн Русима, бугарска. Руси у њој заводе ред п управу ; иолицајмејстер без сумње ће је уредпти као што ваља ; за сад је варош подељена на квартове који су , по ћошковима , овако обележени : одјеленије Гурко, одјеленије Скобељев, итд. Комитет пак, он осваја земље и градове , Пирот и Ниш , и шири границе Бугарској до Параћина и Ћупрпје , све до Мораве. Али друго једно веће зло смета СоФијп ; то су перподички земљотресн који је дрмају, п од којих је, 1858, четрнаест дана страдала. Видео сам што је најзнатније у Софији Бујукџамију, п развалнне потурчене цркве Софије, и цркву Св. краља Милутипа. С оним двема нећу да говорим : и онако сам се сувпше задржао. Црква Св. Краља Милутина нова је и врло лепа. Лепша је, већа и солндннја од нишке, а стил је један псти василички, Ступови, по пет са стране, од правог зеленог камена, у три комада; главице (квпитли) су на њима лепо украшене руком неког Дебралије. Дрворез је право чудо ц дивота. Живопис оамоковско-шарлатански, једна ретка ругоба. На левој страни, пред самим иконостасом, онде где је обично образ Богородичпн, ћпвот је светога Краља Милутипа. Црква га слави ; али Бугари, ц у натпнсу на капији од порте, и на прочељу саме цркве, брижљиво пзбегавају да кажу да је то сраски краљ. На ћпвоту, од црвене кадиве, пма, на преклопчпћу којп се дпже те се мошти показују, сребрна па позлаћена икона, лик краља Милутина, на којој пише: Свети Милутпн „серискги кралд“; али је то дело од 1803. Чудо је да ово још трпе апостоли бугаризма !