Топола

129

3Л А ТН А ГРИВНА

Тако сам данас била иешто збуњена да и сама не знам шта сам куповала. Ово је за хаљину наше газдарпце (уздахнеј. Једва се и она спрам нас једном одобри, за чудо ми од куд то ? Већ нам Је била и стан одказала, да јој, велн, не срамотпмо кућу. 0 боже мој, зар је сиротпња грех ? Јадна нана, како се била уплашила, једва је умирих. Не бој со мамице, говорах јој, ја ћу радити и дању и ноћу шат не останемо без жрова п залогаја. А она ме сирота загрли, пољуби јецајући дуго. . . дуго. . . (брпше сузе). Јадна моја мајко, немаш никога па овом шпроком свету сем мене, ла ипак мајко нпсмо убоги, Јер ми је милостиви бог дао здраве руке и чисто срце, и он, који дели правде и милости , неће нас ни па даље заооравити. . (пређе руком преко чела мпрно) Ах, какве ме мисли море ! Ја не смем бити слабодушна, ради ње не, јер је она тако стара, слаба п слепа. 0 да може бар на тренут прогледати, да се увери како је љубим, како Је штуЈем, само да Једном видп! 0 како би Јој срцу одлапуло .' ЖкОНИЈа. (иза кулиса). МиЛО I Милунка (тргвв се). Ето ме одмах мамице (за себе). Баш сам сањалица, а ТОЛИКИ ме посао чека. (па метнув воће у један таљир, поставн га на сто, осмејкујућп се). И ако је воће Још доста скупо, ипак сам куиила само да је обрадуЈем, та то пам Је Једина могућа посластпца. Тако ! Сад Још да отворим прозоре, чист ваздух ноловина здравља (отвара) Војисдав, (засебе). Епо је на прозору ! како Је љупка. Мидунка А моЈе мило цвеће (разгледа га II намешта) како Је вазда весело! Расте, лпста, цвати (радосво). Гле ове ружице, о како је дивна... (разгледа). Војислав. И зар то анђелско срце ниЈе образ племените душе?... Милунка. Ево Још Једне... (откпне и мприше). Дивотан мирио краснога цвета (међутимје метнула ружу у косу,погледа кроз прозор). НајлепШЧ накит (тргие се). ВоЈиСлаВ ! (пзмакне се абуњено). БоЖб МОЈ, ОН Мв Јв гледао .. . чудповат младић. . . (застане, па погледав прозору, мнрннјеј П& ипак (лагано). Он Је тако (уздахне) добар и искрен. . . А ја. . . Ја сам убога сирота (оборп оетио главу и оде лагано). Војислав. Нестаде Је ! Зацело ме Је опазила... Како је смерна... Па зар да опа пати с тога што ЈоЈ Је отац срамно умр’о ? Зар сам Ја био срећниЈи ? Нисам ли Ја син самоубијце ? Истипа не знам са чега се мој бабо толико огрешио, остао сам нејак после тог несрећног случаЈа, и његови приЈатељи удалише ме овамо да се о њнховом трошку васпитавам (зампсли се). Доцније ми израдише и блаОТАЏБИНА VI, 21.