Топола

203

лп који, од вас два, душои присегнуо гдјеје права међа?* 1 «Бп стотпна,* репе поп, «но клетва моја није/ ја не ћу присећи врх чпстпјех разлога. Ако ће ко другн, широко му поље, нек се трује.» «Адачпја је клетва?» поврне кмет. «Л,упешка , а да чпја !» одврати поп , као зачуђен таквоме пптању. «Граница је моја од битија , искона и бабаземана 2 . Није се јошт рађало мушке главе да ми је мачем поткине, а душом може кад је коме драго.» чета, «вадити на правој гранпцп испрећаногвожђе из пуна котла воде, кад буји у најжешћи кључ, па шп обнје до рамена отпале, ако ћу криво, илп ако сам рад и туђе омреке притиснути.» «Ја те не бих на те муке метао, ни дао Бог,» му рече поп; «него бих те пустио сама да.станеш стопом у дубак гдје говориш да ти је гранпца, па да се закунеш срећом п душом да чепљеш своју земљу.» - «Бпх право, тако ми умријети Бога зовућп,» додаде Мирчета. Кад били у вече на конаку договарали се Сппчани међу се како би клетвом окрнулп Паштровићима од границе. Један од њих, сточник и иматњик, рече Мирчети;

’) По староме праву земље, као што је у опће бивало у средњему вијеку, давала се оптужеппку очиститељна клетва. 2 ) Од најдаље старипе.