Топола

ооједују, а пред зору лијегају. Нађох на Бога вођу, те ја с н>им код иетрдесетине. Уђемо у двор п иекамо у првој одајп два деоела сата, док дође један човјек у црној хаљпнп п капи, хћах рећи да је редовнпк. Приступим п дан му оно писмо, а он мени: данас пмамо много навалпце; него дођите преко сутра, а понесе писмо. А сад? Те јапреко сутра, чекај опет три сата пред вратпма, и додпјах Богу, молећи га да ми не превре, док се једноме слуги дожали. Уљегне у једну собу и доведе једног новјека суха а висока, као да су га из гроба вадилп. Донесе збиља ону жалбу несретњу, и наппса под њом пет шест ријечп, пак ме оправп на другога, а другп на трећега, док се овај трећп такну душе а што нијеси рече, дошао, прпје код мене, него се снујеш по граду, као љепир око свијеће. Пак и он у потоње оштетп: дођп, рече, сутра да те о најмањој отрсим, јер се данас тај посао одоцнио. Те ја сутра, кад ли га није, него су пуста врата затворена. Куца, буса, не озива се пплата душа. Чекам ту до мркле ноћи, док ми се поче мозак у вртолац окретати. Онако јадан и тужан, стиснем и пођем у једну крчму да се тобож у вину разаберем. Таман да заложим нешто меса, пуче вика и треска по крчми. Што је људи ново? Зло, рече један Брачанин, да не може горе! Да ну причај, чоче, да и ја знам! Стаде Брачанин да праповнједа