Топола

249

се скоро уморио и сам бн себи додијао, кад би му било суђено да се не мења тако као све, што је мртво, Вековитост је то исто што и смрт, само иромена је жпвот.« »Зар се јуначка нарав Агамемнонова« рече Аспасија, »не понавља у хпљади јунака? Зар љубав Парнда п Јелене не васкрсава вечихо у безбројних двоје драгих?« »Свакако долази и одлази живот,« одврати Перикле, »и у вечитим се преображајима враћа. Но јесмо ли спгурни, да у том долажењу и одлажењу најзад не изгуби ипак што од своје праснаге ? Не личи ли велико у свету нешто мало на прстење у своду ове костурнице, које се до душе понавља али горе постаје све уже с ! Агамемнонова јуначка нарав изгледа да се враћа, та ето смо побили Персијанце, али ми се чини, као да смо се према Омнровим јунацима нешто смежурали.« »Много што шта,« на то ће Аспасија, »можда ослаби, кад се врати: али зар не видиш, да се меого понавља још снажније и величанственије? Уметност, које је нестало са овим развалинама, вратила се па је одлетисала сликовито мраморно круниште Партенона.« »Али кад се,« рече Перикле, »и оно сликовито круниште сруши, кад се величанствена четворопрега Паладина м жда, паднувши са забата Партенона, уз громку ломљаву разбије о кук стене, јеси ли сигурна : да ће се и онда