Топола

251

никле у мушкој души Иерикловој. Њено је оео сипало магиски сјај по тавној стеновитој костурници, са њених ланита као да се ружична светлост расипала по свој одаји. Зубља, која је до мало пре чкиљила. као можда она, која је некад овде горела, кад су сахрањивали убијеног Агамемнона као да је наједаред весело букиула као сватовска зубља. Зрак лепоте, који је пао у тавну дубљину, као да је чак и костурницу претворио у заручну ложницу те вечита свежиеа живота и љубави оте маха над гроз м смрти и нпштавила, над хиљадугодишњим трулим прахом Атрејевића. Кад су Перикле и Аспасија оставили место својега ноћнога одмора те изашли из тавне сто новиге одаје, росно им се засјала у сусрет зора са свију рудина и обронака- Али је и у сјајној светлости дањој било исто тако саморано и мирно међу развалинама града Атрејевића- Само је један крагуј шестарио далеко раширеним крилима еад Микином. Док се затим нутници од понесенога јела и вина, које је роб носио у мешини од козје коже, мало залагали, упита Перикле Аспасију, да ли је сневала што у костурниди Атрејевића. »Одиста ме је«, рече Аспасија, »јутарњи сан однео посред јупачке вреве крај Илијона. Видела сам главом Ахилеја и још ми једнако лебди пред очима. Бејаше то дивље леп момачки лик готово демонсЕОг изгледа, висок и ста-