Топола

252

сит, лице му изрезано у најчистијој округлини јајета а заоквирено црним витицама, очи црне као угаљ и готово округле као круг, а то је лицу му крај све племенитости црта давало нешто горгонско, нешто страшно; уста необпчно узана, али усне снажно изражене - свуд дрте младачке лепоте спојене са изразом дпвље, готово натчовечне јуначке снаге. Таво сам га гледала где стоји еод лађа са главом, око које севају варнице, и где већ само својим поклпчем распростире грозу по Илијону.* »И мене је« рече Перикле, »сан у нсто време одвео у омнрски свет, алп за чудо не леђу јунаке, него сам ја вндео Пинелопу н, што је још чудноватије, ннсам ју видео како ју описује Омпр као верну љубу Одисејеву, него као млађану неву у сјају скаске, која ми се свидн значајнија од свега ; што је Омпр певао о њојзи. Зацело знаш скаску о Одисејевој проспдбп: како је спартанскп краљ Икарпје своју ћерку Пинелопу просцу Одисеју до душе обећао, надајући се. да ће га наговорптп, да се настани у Лакедемону, но кад му то нпје пошло за рукол, како је гледао да своју милу ћерку одврати од просца, па чак кад је Одисеј повео младу на Итаку, како је за колпх трчао и плакао, све док Одисеј нпје позвао младу да се изјасни, да лп од своје воље хоће да пође с њим илн волп вратнтп се са својим оцем у Спарту Па како онда Ппеелопа није ништа