Топола

253

одговорила него само стндљиво покрила дице; на то ју Икарије пустио а на месту, где се то збило, дигао је споменик девичанском стиду. Ала је то умилан лив, та Пинелопа, што је немо поруменела а у девичанској срамежљивости поврила главу. Па баш у том девичанском лику видео сам ју ноћас у сну!- 1 Тако су Перикле и Аспасија иричали једно другом снове, које су снили над прахом Атрејевића, па су пола у шали а пола у збиљи размишљали, да ли се у тим сновима крије какво знамење, какав тајан сми ао. Још су једаред погледали са развалина Микине доле на Инахову долиеу и на древни Аргос. Па онда се кренули, да наставе пут, да с арголских гора пређу на аркадске Перикле су и Аспасија уживали у том, да велике даљине пропутују пешице и да се чисто шећући се по путањама зелене шумовите горе поверљиво разговарају. Аспасија је дотле свикла била почивати само на душецима и ћилимовима; сад је искусила, да човек може одмора ради лећи и на зелено бусење. на маховину, на траву, на оморикову четину. Кад би тако час по сели на лепо које место, мигеуо би Перикле робу а овај би донео један од замотуљака, у којима су били Омирови спевови, па би Аспасија свом војну на његово захтевање читала нека места својим слатким јасним гласом. Нису остатке древне