Топола

272

вљим зверовима, смела девичанска ловица, која није хтела ништа да зна за нежније осећаје.« »Јеси ли ти увек таво саморана овде код јагањаца?» запита Аспасија. «Зар нема ничега што волиш п што би хтела да буде увев уза те?« «Дабогме да пма!» рече Кора а опет погледа питачици у очи оним детнњским зачуђеним изразом својих очпју. »Волим ево ову корњачу са паметннм очима, која свагда гледа у мене п која ће се можда из небуха једном преобразитн и почети са мном разговарати, јер је често сневам ноћу н онда увек разговара. Волим ја и јагањце; па волим и ово шуморно дрвеће свуд унаоколо те по читаве сахате слушам како шумори. Волим и сунце али ми је мила и киша, што прска на лишће, па мида ми је u бура, што онако лепо зврји кроза гору. И птице ја волнм, не само велике орлове и ждрале, који ми лећу впсоко над главсш, него и мање, што певају у грању. Но највећма волпм даљне брегове, нарочнто вечером, кад се сјају у ружпчну сјају, или ноћу, кад пм главице тако мпрно стоје у белој светлости а све је нначе тпхо, са свим тихо.» Пернкле ceu Аспасија насмешпше. «Нас двоје као да смо се опет преварили,» рече Перикле, *држећи да то чобанче, што волн толике стварн, не може иматн и нежнијнх осећаја.