Топола

274

сио. Од крешева је јечало дрв.ве под сунцем. које је пекло. Кад су шетачп у усамљености горске шуме сели да се одморе, допузиле су н до авгх корњаче, које је волела Кора; и над њнховим су глава&а летале велике птпце а у грању певале мале; шумор врхова, који је Кора слушала сахатима, вејао је н над њпма, и око њпх се титрао Корпн омаљени сунчев сјај. »Потмули шумор тих аркадсЕих горских шума,« рече Перикле, »којп као да долази из бескрајне даљнне и у бескрајну се даљину опет губи, провејава ме особеном језом. Такво што нисам осетио свога века. Никад нисам слуктно за шумскпм гласовима, равнодушно сам пролазио поред многога чега, што сад ниједаред као да хоће нешто да ми каже. Погле само овај танкн кончпћ што се сјаје на сунцу а разапео се од врха росуље до круне плавога звонича: јесн ли већ кадгод иажљиво посматрала за дивно чудо танку, сребросјајну пређу паукову. Ово нас аркадско девојче учи, да човек може посмотрнтп и заволетп штошта, што обнчно једва п опажа и у чему ужива без свестп, без захвале, као што упија у себе дах.« »Твоја се душа, мој Перивле,« одговори Аспаснја, »канда и сувише лако отвара новим утедајпма. Та ето те аркадско чобанче окужило са свим новсш u печувеном врстом љубави, љубављу према дрвећу и облацима и птп-