Топола

цама што високо лете а мијомир аркадскога горског цвећа изгледа ти можда већ милији него мпјомир свих ружа у Милиту!« »Признај само,« на то ће Перикле, »да овај миродијни шумски мијомир освежава срце а аеђу ружама, које мире запарно, вајпосле се умори чуло. Одиста ја овде осећам, као да ме је провејао дах обновљена живота. Кад смо оно једаред стојали на Акропољу у Иановој пештери па се ти ругала пастирском богу, тада нисмо слутили, да ће нас тај бог касније једаред тако пријатељски позватп у госте, да ће нас тако лепо угостити. Овде нас опкољава мирна срећа, па преместии ди се у духу из ове прасветовне тишине у хучну Атину, изгледа ми журајиви рад и врева и отимање опога света готово сујетно и ништаво према божанскому миру ових пастира на самораним њиховии горским јаловницима.« »Ја се само пола слажем. с тобом, што толико уздижеш уживања, која нам овде даје гостољубље пастирскога бога,« рече Аспасија. »Овај је свет незграпан и недотупаван. од даљњих снежних главица чисто ме хвата језа а оближња ме гора страгаи. као да хоће својим врховима да се стропошта па мене. Озбиљно монотони шумор тнх високих оморика неугодно утиче на ме и чини ми се, да је кадар изазвати у човечјој души потмулост, замишљеност н занесеност. Ја волим отворене. сунцем обасјане

275