Топола

277

сујеверно, неискусно чобанче, кад га преместе ваједаред у преуглађени живот атински. Један се од Перивлових робова разболи а то даде раздога, да још један да п остану у гостима код пастпра. И тај су други дан Перикле и Аспасија провели највише у друштву са гаравим чобанчетом. Опет је Кора ћеретала, причала пастирске приче, шта више и певала је ееколико чудноватих. детињастих песама, које је сама саставила, као ову:

Са стене слази поточић У ЧР Б У Г УДУРУ. Доливом спази л’ срне ту, Са смв' Ом у њих зре. Росицом попрска сваки цвет И зверју гаси жеђ А дође л’ онда зиме студ, Од љега буде лед.

Причала је о Дафниду, кога је морила л.убав па < виснуо од сете и чежње а после га оплакнвале све животиње. Но та се сетна прича није допала Аспасији; поругљиво се само насмешила својим ружичним уснама.. . Кад би у шетњи дошли до чесме, опкољене сочним бнљем, те се Аспасија хтела да огледа у малом јасном кориту, повукла би је Кора плашљиво нгтраг, говорећ-и, да свако, ко се огдеда у чесми наједаред види у њој туђ лик а не свој, наиме лик нимфе, која му гледа иза леђа, и онда је пропао. Кад је сунде стојало у зениту а у поднашњој