Топола

279

ве рекоше: Да! .. . И колико год их је пута Аспасија запитала да лп прцстају, свагда су обоје рекли само; * Дали би боговп!« Видело се да очинсеом п материнском срцу није било лако пустити од себе своје јединче, па ма и најсрећнијој судбнни у сусрет. Истога дава у вече наједаред нестане Коре, пошто се већ вратила бпла са своји јагањди. Узалуд су је свуд тражили. Најзад опазе Перикле и Аспасија, стојећи не далеко од уласка у обор, девојчицу где се пење нуз обронак. А изгледала је веома чудновато. Диглајенаиме обе руке па их чврсто притисла на уши. Нешто подаље од Перикла и Аспасије, ван обора, стојали су у гомили Периклови робови. Кад је девојче тој гомили са свим близу било дошло, скине наједаред руке с ушију те као да слукти, шта ли то говоре робови. Скоро у исти мах прене мало, притисне руку на груди те за часак стане као прккована. Перивле и Аспасија приближе јој се па ју запитају, што је пренула. »Питала сам Пана, да ли богови хоће иди не да идем с вама у Атину,« одговори девојче. »Каао то?« запиташе Перикле и Аспасија. »Онде доле у долини,« рече девојче, »има у једној пештери Паново светилиште. Онде стоји и лик тога бога изрецван од храстовине. Онамо иду сви пастири кад хоће тајно што да питају. Човек шапне богу тихо, што хоће да