Топола

Чудноват се мир спустио био над присојне брежуљке и светлуцаво море. Двоструко је умилно изгледала са тога виса суседна Саламина. Мефу острвом и обалом копна сињавило се море. Као сребро светле. трептаве пруте просецале су овде онде тавну сињгавицу као блиставе ћуприје. Ни гласка у сву дуж и v сву шир, тек само што тихо запгуште и зашкрипе доле по песку на обали широки вали, што се у једнаку ритчу лагано пењу •па опет спуштају, и тек ако се од времена до нрелгена чује дерњава којега галеба. што облеташе стеновиту обалу. ~Тако ми свију нерејида!" кликне Адки вијад; ~овде је таква тшиина, такав идилск ' мир, као на сикелском жалу. Мислио би човек и ту гдегод у близини седи залл'бл>ени киклот 11олифим па блене v kope, где се у валилга огледа Галатијин лик, како хода по њшха. Пас неспретнога чобанина јури лајуки доле' до обале њој у стсрет а нимфа л т смеју пошкропи .вубавнога гласника котуравим и пенушавим таласом те ти он заквечи па беж натраг Одиста је владала дивотна тишина. о којој човек нпје могао замислити, да је икад била прекидана нити да се икад може преКИНУТЈИ. Са свога стеновитога седишта погледа Аспасија преко на пелопониске брегове. „Ако л г бпште дгоже бити." рече. „да из своје душе исилачем све неугодно тмасто, што