Топола

Пружпла си љиљанбве Мени руке беле, Па ни рече: да не тужим МоЈа сп одселе. Још ко мајка чедо своје Страстно ме пољуби . Од нољупда огњенога На мах се пробуди. Пробудих се . . устао сам, Ал дрхтах у телу: Пусти санак однесе ми ОреПу моју целу! Ал нека је, нек је ноеи . . . Што ]ве она мени? Кад без тебе немам среће, Пупољче руменп!