Топола

Ој Гркпњо, збогом, збогом! Сети ме се у самоћи! Твој милоснпк ове ноГп У Стамбул ће златнп поћп, Ал срце му шапће, о: 2хо7) 'хои, (тас хуа.— м!

Распела си . . .

ЦЈ Ш аспела сп. разнела си А Душу моју младу. -8- Убпла сп у колевцп Чедо њено, наду, Санцима сн сломпла мп Златоткана крпла . . . Што је зима цветовпма То сн менп била! Као јелен, што је рањен Носно сам боле, Прелазпо п дубраве П горе и доле, Алп тебе заборавит’ Не мож’ ми ее, дане! Та и тпце твоје име Певају са гране.