Топола

197

Ну леђу свала грађанима, највише су ограничена били пахари. За њих стоје ова наређења у Душ. законику. Чл. 2.2. У градовима царства ми да станују здатари и да ®jy новац (?) и друге потребе. Чд. 223. Златарц да не станују нигде у жупама и у зем.ъи ярства ми. осцм у трговпма, где је царство ми одредило да се овац кује. Чл. 143. Ако се нађе златар у ком селу царства ми, изван »ада и вароши, да се то село расели, а златар спали. Чл. 144. Ако се нађе да златар у граду кује динаре без озволе цареве, онда да се златар спали, а град да плати юбу колпко рекне цар. 2. Земљорадници тежаци. II они су, дакде, кто гграђани, додазиди у неаовлашКен стадеж, у себре. Они т чпниди највећа део становништва државе српске, па и ю нпсу имадн никглквих новдастица, опет су се у некодко раздиковади леђу собой, то јест делили да три трупе: я. мероахе, отроке и сокаљникв. Ван сваке, сумње и једни друга били су у почетку једно исто : земљорадници лжаци. Па по што се ј е деда зел.ьа дедида на владару, влАсгвлинску и црквену, то су се я земљодедци де[дя на зелљоделде владарске на вдадаочевој земљи, оквене на црквеној земљи и властелинске на владел. зелљи. Однос излеђу земљорадникси и власника имања го је, у почетку, основан на поштовању личне слободе ; гпје то, у току година, шпчездо, оставивши за собой вео.ма ;,абе трагове. Власнпди, иди управо господари земаља, шли су на то, да с године на годину своје земље учине то насељенијима, и да своје поданике (земљораднике) што гше уза се правежу, то јест, да их што выше потчине уд своју вдаст, и тако су све више и више сужавади дичну ) ободу и оно мало права њнхова. Поред тога, вдастеди, юг многих рзтова, вођених под свила краљевпма, а научите под Мидутаном, Душанол и Урошел, требадо je лого грошка, jep je сваки властелин о својем рачуну во).о у бој своју чету, и с тога су дажбине мораде бати lehaue. Зелљорадници су, дакде, морали давата све што