Топола

58

zašto da ne zovne r'ječ sestrice blaga moćne pomoćnike, bogove s Olimpa? Orest. Zove, zove! Dakle hoćeš propast moju? Zar osvete boštvo u tebi se krije ? Ta kaži mi, tko si, počem glas tvoj sjekne strašno u nutrinu najdublju mog bića? Ifigenija. I sam ti to slutiš u dnu svoga srca ja sam ti, Oreste, čuj Ifigenija. Orest. Ti? Ifigenija. Brate moj ! Orest. Pusti slušaj mene, odlaz'. Nemoj se dotaknut prama moje glave, jer kao od halje Kreuzine pirne neugasan oganj, i od mene bukti. Pusti me, ja hoću da umrem neslavan, smrću punom rugla, i povučen u se, kao što je umro njekad Hrelja silni. Ifigenija. Ti propasti ne ćeš; oh da mogu čuti sad od tebe samo jedno mirno slovce i Rasprši mi sumnju, daj da i ja budem stalna ove sreće, moljene od davna. Čini mi se, da se u grudima mojim vrti hitro kolo radosti i boli. Od čovjeka tudjeg - grsti mi se jako,