Топола

а.ш он то не хте веровата. Отишавши, после, на Косово,. пошље Милана Тоаличанина. да уходи турску војску. Знајући Вук, да ће Милош преорести Милана и световатм, да охрабри српску војску, почне опет тасту говорити, да ће га Милош с Миланом и Иваном (Ивцем по једном рукопису) КосанчиКем (Косанпћ по једном рукопису) издати, а да онн шурују с Турцима, увериће се, кад се Милан врати из турске војоке п сретне с Милошем ради договарања. Видевши то, Лазар поверује Вуку. У очп боја, у суботу, позове на вечеру сву »српску господу«, метне с десне стране до себе таста Југ а Еогдановића, с леве Вука Бранковића, у дно софре Милоша, Милана и Иваиа. За вечером Вук шапне Лазару о неверству ове тројице, а Лазар узме пехар вина, поћути неколико тренутака савладан тугом, за тнм прекорн сву тројицу војвода, па онда наппје Милошу: »Здрав си мм, елуго моја, Милошу, попиј вино а на дар ти златан пехар, и не буди неверан«. Милош му одговори: »Хвала ти, господине кнеже, на здравици, али не хвала на беседи такој .... Невера ти уз колено седи, на ухо ти беседи и лаж износи, да ти сву војску смути Ја сам ти у свему веран, тако ме вера не у.била, а то ће сва војска очима видети, и твоја п туфска, и ти пре по што умреш. Оутра је недеља, Видов дан, крсно име, видећемо ко је вера, ко ли је невера. Ја сутра идем у табор турски, и убићу цара Мурата и стаћу му погом на грло под чадором његовим за истину моју«. После тога устану сва тројица од вечере, и сутра зором оду у турскц логор. Милош прободе Мурата у прси, истрчп из шатора, заборавив стати му ногом на грло вратп се у шатор те и то изврши, па онда сва тројица нагну кроз Турке убијајући. Најпре погпбе Иван, иа Милан, изгубив најпре десиу руку, а остаде сам Милош, коме крв иа пос удари од »велика јада«. Ои Је могао измаћи, али »к личе глас кјко женски : oвн Турци, тужни и махнити, ии-

ВУ К БРЛНКОВИЂ