Топола

да се добро продешг даљпна од обаде до аих. Отпт су мисдидн да су још у пристаниптту, а већ. су бждп врдо дадеко од њега. Оно место где су онж мислили да се извезу, п неосетно се смањжваше. Пескови, стене, куће, све што беше на обадж, пошшаваше се п смааиваше мадо по мадо иза ажх. Дође нешто, што прекратж на један мах песме п смеј апхов. Океан беше све веки, што онп пђаху даље угаирину; тадаси их захватаху. Чуђење, страх, живописани беху на њиховим дпдима. ЈlегоФ .рађаше непрестано, ади све б.еше узадуд; навадпше свж весдати, и то тако да, кроз некодико сскунада, вихова весда посташе пграава таласа, и они их не умејаху ухватити. Како су се они сдужидж с њжма, то иж и нжје бида велпка ввтета; адж њжх баш сад обузе веджкп страх, кад изгубжше једпно средство за спасење; задречаше у гдас, ади на ширинж пространога мора, један Бог могао жх је чутж. Дан измждаше, сунде бежге на заходу, нигде нжкакве катарке, нигде дађе, нжтж бар рибарскога чамда! Самж самдити над безданом, онж не виђаху ништа, осем неба и воде. И као што обжчно чжне људи који се удруже да учжне какву будадаштину, тако ж ова деда почеше кривжти један другога; ади неминовна опасност, која им сваког часа прећапге, опех жх помари. Приљубившж се један уз другога, и помажућж један дрЈтоме, бдедж, невеселж, успдахиренж, они више не вжкаху, не плакаху, него беху жжвж премрдп. Чамад њжхов сад се нахођаше на врху талаеа, а сад се зариваше и ижпезавапш у бездану. Тадаси рикаху око њих,

ГЛЛЕБОВА CTEIIA