Топола

119

шшонује ученицима својпм характером, и да им буде углед истинске побожности п милосрђа, правичностп и несебичностп. 4at:./ie, како наставник проповеда и предаје , тако мора и сам живети; јер ако друкчије ради и живи него што говори, и ако још и сам сумња у истинитост и корисност своје науке, па може бити чак и омаловажава свој предмет и допушта ученицима свакојако тумачење и шалу при предавању, онда се тим не васпитавају ученици, него се кваре. У таквом случају, они би могли изгубити и оданост и поштовање према религији својих нредака, а морал би могли сматрати као нешто релативно и конвенционално, што није безусловно обавезно за свакога човека. При предавању ових предмета наставник се мора држати озбиљпо и достојанствено, и то исто треба захтевати и од ученнка, јер ова настава треба да утиче на њихово владање, које се у неколпко може ценити и по интересовању п љубави према овим предметнма. Овде се захтева, да се подударају настава и школски живот, учење и владање. Ако предавања из веронауке и етике не утнчу на морално владање ученика, онда су она промашнла циљ, јер сами.м знањем овде није постигнут успех, а одличне оцене нз тих предмета не значе и лрпмерно владање. Неки педагози мисле, да бн најбоље било, кад би директор предавао ове етичке предмете, како би на тај начин још могао утицати на владање ученика.