Топола

309

тово. „Нема еумње“ велп он „да је Плутарх тиме као писац у добитку; али смо ми, као читаоци, у штети. ПлуШарх је полагао више на нашу похвалу његова оуђења, него ли на дивљење његову знању; и волео је да нас остави и гладне по прочитању његове књиге, него ли да нас накљука етварпма које смо већ читали. Он је знао врло добро, да се ' може претерати у описивању и најлепших предмета, па је и сувише избегао ту крајност“. Плутарх је имао дара за цртање и нежнијих страна и ситнијих особина, и слабости и недостатака, својих јунака; а све је то п нужно за верно и тачно сликање. „Видетн га“ вели Монтењ — „гдеизживота евог јунакавади какву ситницу, или се хвата за једну реч, која и не изгледа бог зна како важна па то већ вреди колпко и читава лекцијаУ Он се, на прилику, дотле упушта, да нам прпча чак и то: како је Александар Македочски навлаш носио главу своју у страну; како је Алкибијад био кицош, и како га ,је лепо било чути где врска. За тим (прича нам), како је Еатон имао црвену косу и граорасте очи; како је био зеленаш, и продавао своје робове чим су постајали неспособнп за тешке послове, За Цезара вели да је био heлав: и да је волео да се лепо обуче ; а за Цицерона вели: да му је (као нашем лорду Бругаму) и нос по који путиграо!.. Оио, такве ситиице могу изгледатп као нешто испод достојанства биографа; али Плутарх је ми-