Топола

зато што све више има старих преотава које не могу пропастп. За доказ свога тврђења, да преотава која једном постане не може више пропасти, позива ce Хербарт на став пнерције y природи, по коме ce једно кретање не губи већ улази као компонента y друга кретања. Међутим ово je поређење нетачно, јер престава јенешто сасвим различно од кретања, престава постаје тек y једном датом моменту, a y природи кретање не постаје већ je само трансформација другога кога кретања. Противу пслхдчкд несвеснога може ce на првом месту принципиелно изнети, да све што je y свести мора бити дато y свести, т. ј. мора бити свесно, јер je противречност предпоставити, да ce нешто налази y свести a да није свесно. Лајбниц и Хербарт дали су ce завестп тиме што y свести заиста постоје грададије свесности (на пр. индиректно гледање много je мање интенсивно, свесно, од директног гледања) и што нејасност сваког садржаја зависп од слабости пнтенситета. Заиста, градације несвесности иду врло да.леко, на чр. преставе асодииране уз речд које олушамо дзгледају готово несвесне и само нас дубље дслдтдвање (в. § 36) уверава да оне додста постоје. Лајбниц д Хербарт држали су да те грададије могу ићи y бескодачдост п да je одај садржај деовестан, чијд je днтенситет бескодачдо малд, и ту лежи њихова погрешка. Јер не само да je бескодачдо мало као саставди део једне (било дтенздвне или екстензивде) количине математдчкд немогуће, већ све да je одо и могуће, одо дије y стању да нас доведе до десвесних психичкдх садржаја. Нема дадме дикаквог логичког разлога, који би чинио нужним тај препаз психдчких садржаја, кад њихов пнтензитет лостане бесколачно малл, y десвесло; такви садржаји морали би истида лостатд релативло несвесди, али дикада олл не бл били апсолутдо несвесни, као што то претлостављају Лајбллц и Хербарт. У детаљније разлоге против психички несвесног ми овде не можемо улазити. Последњи наведени разлог против несвеснога разрађен je детаљно y односу на екстензивне количнне y мојој расправи „lieber den Begriff der zusammengesetzten Farbe“ y „Zeitschrift für Sinnesphysiologie“ hgb. v. W. Nagel, 1908, s. 394—400. 3*