Топола

61

из којих се повлачи ћесарска војска, прво су били опљачкани и попаљени. То су ударили Турци и Арнаути мухамеданцн, највећи непријатељи хришћана, још док се није знало шта може донети ратна срећа и у чијој ће власти остати ти крајеви. Затим, као и сваки пут дотле, сви који су пристали уз ћесаревце, напустили су те крајеве и повукли се с ћесаревом војском, имајући за то времена, пошто се она овога пута спорије повлачила и задржавала на другим објектима. Али је један део становништва остао, и тај је имао да прими удар арнаутски. Прва мука била су пљачкања и насиља од Арнаута; друга и већа била је у томе што сада арнаутска пустоносна река улази у појас даљи од ранијег граничнога са правом Арбанијом. У тај појас наваљују Арнаути мухамеданци као освајачи и султанови заточници против бунтовне раје, заузимају га и чисте на свој начин.

Али при свем том што је с овог другог појаса 1737, каои 1690 год., отишло више српског становништва него са дотле граничног појаса справомАрбанијом, ипак је он више остао српски него призренски крај, и него Метохија. Ту Арнаути још нису довољно јаки, међутим из разних узрока Брђани и Црногорци напуштајући своја брда насељавају се ту и помажу одржавању српског живља. Тек доцније, много доцније, кад се у последњој четвртини XIX века проширењем Србије сузбија арнаутска навала, тај појас у једном делу добија појачања у Арнаутима, који тамо заводе безвлашће и насиље у највећој мери. Али у колико је тај други појас српских крајева према правој Арбанији одолевао пустоносној арбанашкој реци, у толико је догађај из 1737 год. био више кобан по судбину српског православног