Топола

67

ова јединствена ствар : садашњи живот, не поmiajy ce прилпке које нам он пружа и којима ce ваља користити. Но, довољно je да какав човек умре и да уђе y царство невидљивога, па да уочимо оно што има y будуће промењеног између њега и нас. И ова раздвојеност, ова немогућност да ce још сусретнемо и нађемо, нарочито нам тешко пада ако су y питању они које смо веома волелп. Између њих и нас вазда постоје везе, најсветије, најдраже. Никад мати не заборавља своје мртво чедо, нити пак дете матер која није међу живима. Но, сви они, који су прошли овим путем, знају шта значи та раздвојеност, која je створена смрћу. Између живих овај начин раздвајања не постоји. Требало би да ce сматра као велика привилегија та околност што ce може сусретати са себи сличнпма и учинити најбоља могућна употреба од свпх прилика да им посведочимо своје интересовање. Сувременици су људи и жене, деца и старцп којима још можемо учинити добра или зла. Бити y истој чети y војсци, бити y истом разреду y школи, y истој лађи на мору, све je то веза. Заједничко разгаљење, заједнички напор, све нас je то удружило, уједпнило. Права je слпка све оно што ce дешава међу сувременицима. Извесни људи то и не запажају. Млада деца нарочито ce на то не обзиру. Навешћу вам искуство из свога живота. Кад ми je било петнаест година, посећивао сам, отприлике с тридесетак другова и другарица, музичку школу. Кад смо завршили учење y овој школи, приредили смо свечаност која нас je све окупила. Док ce свирало и певало y сав јек, рећи he нам један старији човек : »Користите ce и уживајте што сте заједно, јер ce