Топола

76

ставнику, кад бисте лроменилд улоге и кад бисте ce обратпли саученицима поздравом пуним снисходљивости, док бисте потапшали руком по рамену наставника рекавши му: „Гле, ту сп, пријашко; како je ? Целога дана радимо по истим прпнцппима, понашамо ce према стварпма и људима према идејп коју о њима пмамо. Ово начело које врши свој утпдај на сва наша расуђивања, чак je y основи нашег начина рада. 0 томе ce нема увек тачна представа, али то ништа не мења ствар. Улазим y дворницу да држим предавање, остављам шешир на катедру и седам на столицу. То je тако обична ствар да на то и не обраћам дажње, и вама ce не чини ништа природније. Шешпри су ломљиви, треба на њих обратити пажњу ; столице су начињене да ce на њима седи. Али, шта бп било, ако бих, расејан, метнуо столпцу на катедру и сео на свој шешир ? Цео би разред прснуо y грохотан смех. И у вече тога дана одјекпвао би смех код свих оних којима бисте то испричали. У својим поступцнма којима ce људп служе једни према другима, чине они свакодневно овакве забуне, па и још чудноватије. Кад бп шешпр, на који сам ceo, могао вдкати, довикнуо би : }) Ех ! дигнпте ce, господине, нисам ја столица!« Сетпте ce многобројних сцена које ce дешавају између људи или деце, и које изазивају дотпуно сличне протесте. Зар не чујете често овакве узвике : „За кога ме ви сматрате, госдодине? говорите ми као да сам дсето; товардте ме као да сам магарац ; гоните ме да радшм као да сам дачињен од гвожђа. (< У овим узвицима са срда очитује ce законита жалолојка. Човек je човек и има драва