Топола

130

II Пошто сио y првом одељву утврдиди метафизичким и математичвим раздозима да евет може бити само врајан, y овом ћемо другон одељку нзнети неколике резудтате најновијих астроноиских испитнвавва, који нееумњиво говоре за претпоетавку да je свет y простору ограничен. Од почетка ЛБудсног мишљења па све до Новог Века држадо ее да je свет y простору ограничен. Аристотело и Птолемеј, чија je Физика и Астровомија владала све до Новог Века, држали су да небесва сфера, за коју су везане Бекретнице, чини крај света y чијем ce центруму налази земља, oso воје ce цео уннверзум окреће. Па и реформатор Астрономије, Коперннк, држао je да je свет y простору ограепчен, само што je он центар света ставио y сунце a не y земљу. Ђордано Бруно први je нисдидац који je, држећи да су некретнице сунца као и наше и да су према томе цеатри пдаветарних система, изрекао са свим ентузијазмом своје велике душе, да je свет y простору бесконачан, да je број сунаца и пданетарних система светских апсолутно бесконачан. Али хек y осамнајестом веку учињен je први ведики корак, да ce y овај, по изгдеду бесконачан свет сунаца, унесе взвесан ред и систеи. Л.амберт и Хершед старији тврдили су, да тако звана млечва путања на небу, за коју су тек дурбинн утврдили да je само један ведики сноп неизмерно ведиког броја некретнида преставља собом један ведиди систем звездани, који