Топола

12

самопосматрања и да се задовољи фактима, која му у датим приликама одају случајна унутрашња опажања. А ова ће бити зацело саразмерно тим поузданија, што мање буде мислио на самопосматрање. Да је случајно унутрашње опажање само собом вредније но спољашње, то зацело не мислим с тим да тврдим. И оно има својих недостатака као и ово, па и у већем степену. Јер ништа не заборављамо лакше но своја властита унутрашња стања, и ни у чему се толико не варамо као сами у себи. Када тобожње самопосматрање мора овде да уступи своје место случајном опажању, то не значи ништа друго, до да је немогућно извести научну психологију овим субјективним путом. Али чим хоће експериментална психологија да попуни то место? Да ли је уопште могућно на тако несталном темељу унутрашњих стања и појава, где посматрање мора признати своју немоћ, употребити експерименат? Зар експерименат не претпоставља посматрање? Могу ли дакле експериментални методи досећи икад даље но до окрајака душе, до чула и органа за кретање, које с пуним празом физиологија задржава за себе? Зацело ће многи, ако и нису безусловне присталице метафизичке психологије, бити склоњени, да даду одречан одговор на то. Али сваки ће беспристрасни човек ипак признати, да јетунакрајукрајева у питању једна чињеница, и да ту просту одлуку, да ли заиста постоји нешто налнк на експерименталну психологију, претпоставити ваља аргументима, који говоре за и против. Међутим, нека ми буде допуштено, да обратим пажњу на две тачке, које ће можебити унеколико унапред ублажити у овом случају онај отпор, који се појављује при сваком необнчном имену. Прво, експериментално истраживање не мора се састојати директно у променама 'објекта, који хоћемо да испитамо, но може по прилици индиректно утицање задобити значење од потпуно исте вредности, пошто свугДе постоји узрочна свеза појава. Друго, ми смо готово увек примррани, да своје научне појмове проширимо, ако их ваља применити на које ново поље.