Топола

грчке просвећености. Ту видимо, како се сва предања подвргавају индивидуалистичкој критнцп. Закони који важе, религнозне верске представе, стари мнтн испитују се критички, п то поглавито према ехдчким глодипггима. Омпровим се боговима пребацују њихови греси; П ii и д а р неће да верује у исшнихосх једнога миха. у коме се божанство предсхавља прождрљивцем, Ев ри пн д се чак усуђује да тврдн: »Ако богови чпне зла, онда нпсу боговп«, аПр о таг о р а 'иде тако далеко да сумња у егзнсхенцију богова. Из тог je времена и човек, који својом науком, својпм животом п пре свега својом смрћу дао етицп прву п у исто време трајну научну основу. Сократ je чедо доба просвећеносхи, од којега je прнмно п веру у моћ људскога ума. РазмиЈпљаље о моралшш пптањима посхаје му света дужност; и он je до смрти остао убеђен, да се строго логичким расуђивањем може апсолутно поуздано дознатп, шта се може у сваком посебном случају чннити а шта не. У разговору »Крптон« пушта га П л а т о н пзрично да каже, да у моралнжм питањпма морамо увек nhii за умом, а да се никада не треба да поводимо за мпшљењем масе. Тај интелектуализам, који je Сократ првп увео у етику, остаје њена трајна имовпна. и не може впше никада из ље да ишчезне. Једпно потпуно свесно проннцање у суштину наших дужностн, може нам постати корпсннм путоказом. Прво дејство таквога размишљања бнло je, да се почело сматратп да je лнчно блаженство цпљ и сврха људскога живота. To Je врло појмљива последпца ипдивждуалистичке тенденцпје развића. Када поједпиад има више поверења у свој лпчнп ум пего у предање, онда je сасвим ирпродно што се у постављаљу свога цпља најпре огранпчава на самога сеГ|з, сматрајући своје лпчно блаженство за мету свога жпвотакоја се саиапосеби разуме. Понекадје еудајмонистпчка идеја постајала тако јака, да je извлачила крајње конзеквенце из ппдпвидуалпстпчке тенденцпје развића, водећи тако порицању сваке моралие обавезе. У своме прпказивању етпчког развптка упознали смо радикалне мпслиоце, којп су бплп довољно смели да сматрају егоизам једпио меродавним. п да не прнзнају нпкакву моралну обавезу према делиии. Узрок, што таква мишљења, која миогп још данас тајно одобравају, нису могла стећи опште прпзнање, лежи пајпре у колект и в н о м п о р е к л у моралие свести и у непрекидној зависновти поједиица од соцпјалне органжзадије којој прппада. Човек, којп je ностао самосталан, свестан величанствености властитога ума као и властпте савестн, може бпти потпјшо убеђен да ложе и сме пезаднсно од лишљења масе суверено за себе да

282