Топола

оквиру те велике организацпје у толико слободније посветитп својим великим културним задаћама. Тако je наша содијолошка етика 'способна да усади у наше душе швереље у људе и у човечанство. Внделн смо, како се човек, који je у почетку био социјално везана жнвотнња стада, развио у лнчност и успео да трансформшпе содијалне нмперативе у моралне дужностл. Научио je да коордшшра и субординира себе великој целини која га штити и оиржава, л да тако развнје увек богатије своје радове. А и од стеге државне властп умео je да се ослободп, п научло je да сматра себе самосталшш делом целога човечанства. Унутрашњим богаством, које je стекао идући тим путем, самосталношћу, коју je освојпо, подигао се до свести о људском достојанству. Тадо сада тражи од државе, која се и споља и изнутра увећала, да јој он помогне да учини захтеве људскога достојанства, налоге човечанства, обавезним за све људе и све државе, те да се тако приведе ближе остварењу пдеја о једном јединственом великом човечанству које je спојено унутрашњим везама. На основу нашнх излагања не пада нам тешко, да -се определимо према наведеннм правцима и етици. У питању порекда_ моралне свести признајемо, да потпуно з,аступамо содијолошки еволудионизам а одбацујемој априоризам. Нашин смо приказом показали, да се питање о в а ж-' но ст и етичких норми не може нипошто одвојпти од њиног стварног постанка и раввитка. Напротив можемо познатп и достојно оценитн обим и јачину њине обавезне снаге једино посреством генетичког н социјолошког метода. А тиме се нипошто не умањује узвишеност и идеалност моралних захтева, већ напротпв појачава ii подиже. На основу априоричке претпоставке једне вечне, безвремене. етичке структуре практжчнога ума, изгледа супротност, која постоји између онога што људи стварно чине и онога што би требали да чине према захтевима моралнога закона, који су огласили вечним и апсолутним, како застрашавајућа тако и непојамна. Напротив, стојећи на становишту еволудионизма, морамо се дивити моћи и успеху човека, који ве радом од социјално спутане животиње стада, која je дотле слепо следовала својим инстинктима и нагонима, подигао до свести о људском достојанству, створио идеју о целом човечанству као великој једшшци, и из тога развио захтев опште човечности, мисао хуманости. Антички етичари а са њима и мпоги новији мислиоци, сматрају да je задатак и ци љ моралних захтева лично блаженство, н према томе ■су присталице еудајмо ни зм а. Ми смо

299