Топола

здуху плачап глас бабип, у коме су се осећале сузеп све узбуђење тренутка.

„Нек пролазе, остарела мајко, „Нек пролазе. моја проћп неће!“ пеВЕЛП су ОПП, тужећи обоје: оп за жпвотом, а опа над његовим угашенпм дотињством.

Нек пролазе!... прошапутао је боно, каохотећп да попови последњп одјек песме, којп му се задржао у срцу, па, пзнемогао, прпслонио јеглаву на грудн бабппе, осмехнуо јој се захвално п заспао... 11 што није могла да учипи нп наука, пи очајпичка љубав мајчина, учшшле су удружепепесма и смрт, скамепдвши му на лиду нрвл осмејак тиха задовољства.

Тако пз дапа у дан жпвнм, илп боље речено,. патпм од успомепа. Понекнпут кЈе мислн занесу далеко у родпо место. Излазп мп пред очи наша кућа, пад којом заштптиничкн шпрп грапе стари орах, и као да чујем тајанствепи шапат школских јаблапа, верпих другова. Лреносим се тамо, и чинк ми се да стојим заиссепо пред памрштеДом и спажном појавом Озрена. док ми пспод ногу жубори мекано поточић, и чежњиво шумн стари осмаплук пред кућом. Како је све то далеко! Чптава вечпост, растрзана боловпма душе и пзрањављења животом, прошла је од онога даиа, када мн је првипут забрујала у души буитовпичка симфонија кошаве, снега н помахниталих елемената. Прпчали су мп да је дан мога рођеља био мутап п бурап, као доципје цео мој жнвот. Напољу је урлала мећава п спажпо тресла прозоре п врата. Под ледеппм дахом ветра повијалп су се п болио запевалп впткп, као поглед правп, јаблапи. Орах иред кућом пуцкао је у корепу, прпдружавао се својим хуктавим кикотом општој тути.ави п мумлао срдпто, одуппрућп се кошавп старачком тврдоглавошћу. Моравичка долппа бректала је под јујукањем ветра. Впше ње стајао је Озрен н намр-

СРПСКА КЊИЖБВНА ЗАДРУГА.