Топола

дати тај призор. Поглед мж је бежао мору. Далеко, .далеко, на видику, нихала се на таласима једрилида и са затегнутим једрилима изгледала као огромна исправљена мумија. Чннило ми се да се не креће и да, гоњена проклеством, лута пучнном као ја; ношена валовима она се није могла одупрети судбини, као и ја.

Тога дана нисам могао зауставити поглед ни на чему што ме је могло зарадовати. Недалеко од нас био Је подигнут споменнк у коме сам се огледао. То ,Је био крст, који је посрнуо под тешким велом туге што га обавија свег и у хиљаду набора скрива готово целога. Тако накривљен, са крајевима који се једва назиру под страшним загрљајем, он се нагиње зем-љи тражећи заштите, изражавајући сву немоћ човека у борби за вечним законима природе.

Гледао сам тај рад и мислио; Овако си и ти немоћан! И ти посрћеш под плаштом туге. Бол ти је скаменио дух, умртвио мисли. Ништа ти није осталонетакнуто, паниочи, које ти износе видик у свој примамљивости и сја Ју. Био си избачен у страну _у овоме добу без милости, те још увек потсећаш на полетарца који вечито чека крила и излазак сунчев. Ниси се хтео вратити у Отаџбину, бојећи се да ти не упишу седам ратних година у грешку и да ти се не подсмехне паланка која ти је све однела!

Сви су отишли! отима ми се узвик свакога дана и ма да их иисам волео, тако ми је тешко! Волео сам слушати њихову лаж на матерњем језику него сву пажњу и болећивост Француза. Они су отишли, а ја остао сам са својим боловима који су .у мени пробудили целу прошлост, износећи ми пред они једну по једну слику, када сам био поштеђен сваке људске пакости, захваљ-ујући детињству на које нису смели ударити. Гледао сам у прошлост и видео је увек обавијену плавом провидном маглом, из које промичу лица и носе на себи све узбуђеље доживљенога. Чинило ми се.да је то земља снова, постојбина људи који су имали тако осетљиву

49

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.

До последњег даха.