Топола

Дрво у Радовањском лугу, под којим је убијен Карађорђе. (Савремен снимак са тополскнм протом Стевом Гужвићем.)

Прва ствар коју је Родофнникин израдио у Србији беше основа државног уређеља Србије. По њој, узакољава се Управни Савет, „Правитељствујушчи Сенат Срнски", и одређује се компетенција вождове власти. За ову сс уводи нова титула. Рлавни унравник Србије, Карађорђе, добија од „отечества“ назив „свјетљсјшег кн.аза и . Његова власт била је, међутим, зиатно сужена. Он је могао „сваког ио заслуги наградити и повиним ираштати”, али „право и власт наказовати иовине остаје непремјсно у руку закона и суда“. Кнез постаје председник Сената и има три гласа у љему; али, мора примати одлуке које ту буду донссене већином других гласова. Један дсо чланова, „сијатслни вождови“, онн „који су до сада ио нахијама команданти били, отечсство управљали и бранили“ постају, из признања, доживотни чланови, и, удружени, могу иревагнути против Карађорђа. Сви приходи дошли су под власт Сената. Чак све главне војсковође могао је бирати само Сенат, исто као што је њему прннадало право да склапа мир или навештава рат. Стојан

Новаковић потпуно тачно веди да би Караl>орl)е но тои уставу ностао „само репрезентативпа Фигура, без икакве стварне власти. ЈГако је било увидети да би се књаз, као такав, без тегоба могао и сменитп, пошто устав нема ни речи нити о наеледству престола, нити о сталности у нородици и у лицу“. КарађоЈ)ђс је, ипак, на тај нацрт, 8. августа 1807., дао свој пристанак; на, чак, унео у љ и тачку да тај закон, на који је он, у својој земљи, дао потнис, постаје обвезан тек онда када га иотпишс руски цар као иокровитељ. Закон није бно остварен ради тога што га није одобрпо руски цар из ирлитичких обзира нрема Аустријн. Али, Карађорђу је иза н.ега постало јасно да јс руски прсдставннк радно нротив љега п да је љегов пристанак готово нзнудио у часу кад се њему чнннло да би без тога могао изгубити руску војничку помоћ. Он то наекоро даје осетпти и по томе се опредељује у својим даљим одлукама.

Карађорђеву угледу сметало је, поред њсгове наглости, још нарочито и то што је подржавао извеспе људе, нимало честпте, и што сс није дао уверити о њима ни онда кад су му изношени конкретни случајсви за пример. Нарочито беху два незгодна типа, заповедник београдскн Младен Миловановић и Милоје Петровић. Против њих, бивших свпњарских трговаца, тужило се, углавном, да се богате на државни рачун и да у Београду, као какве нове дахије, раде просто што хоће. Огорчење протнв њих било је толико да је 1811. дошло до побуне београдског становншптва, и Младен није смео нћи друкчије београдским улнцама него под свим оружј ем и праћен од читаве групе пратилаца. Место да испнта кривце, Карађорђе даде неке од трговаца који су учсствовали у тој побуни јавно избатинати, а двојица беху убијена. Вук Караџић, озлојеђен таквпм поступком, писао је о томе овако: „Београђани су се и прије слабо радовали доласку Кара-Ђорђијеву у Београд, једно за то што је мало ко с њиме могао говорити, а друго што су момци његови доста пута чинили по Београду што им је вол.а, а послије овога 'Цпиђаја омрзну сасвијсм иа н. и само су бојали". Ово пезадовољство са тнм л.удпма омоЈућавало је Годочшникину да успегано развије своје интјшгс. Орпскн свет је у њему видео представника моћне руске царевине, и његове изјаве и поруке тумачио је као жеље мероднвних руских