Топола

ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ.

службени реФерат, уосталом тачно, казује: „Шта више, и сам Цреи Ђорђе и српски 'шновниди то ће на све могуће начине доказивати, са намером да на тај начин новећају број својих присталида“. С тога би закључено да се српске вође, истина судвојеном пензијом, ставе под надзор у Бесарабију, а Карађорђе да се одвоји од н.их и преведе у Новомиргород. Мих. Гавриловић, тим поводом, тачно примећује: „Карађорђе и његови другови у изгнааству интересовали су Русију у толико у колико су представљали Србију; њено интересовање није било за њих лично већ за народ, чији су представници они били; природно је што је сва њена пажња одмах отншла опет Србији и новом њеном представнику; она је тражила додир са народом и његовим новим старешинама, а не с онима који су изишли из земље.“

XVII

У Бесарабији Карађорђе беше дошао у везу са представницима грчке хетерије, једног тајног друштва, чији је циљ био ослобођење свих хришћана у турској царевини и образовање неке хришћанске Федерације са грчком хе-

гемонијом. За то друштво знале су и остале војводе, веровале у његов успех и удазиле са мање-више одређеним плановима у њихове намере. Хетеристи су много полагали на Карађорђа, као бившег шеФа једне револуције; Милош им је, напротив, изгледао турски обојен и сувише опрезан да би лако ушао у нову авантуру. Ради тога, они помажу Карађорђеву мисао да се врати у Србију, узме власт и поведе народ у вову борбу. Помоћу хетериста, чији је један представник био привремени отправник послова руског конзудата у Јашу, Карађорђе, пре него што би био отпремљен у ново место опредељења, крајеи маја 1817. побегне из Хотина и добеже у Галату, близу Јаша. Одатле, са једним Грком, еа туђим пасошем, у пратњи свога тајника Наума, прерушен, он би послан тобоже као болесник на лечење у Мехадију. На путу, у Новој Паланци, они замолише да пређу у лађу и путују водом, што им би дозвољено од месне власти, које немађаху појма са ким имају посла. Кад су се већ дочепали лађе, није им било тешко да наговоре лађаре да пристану уз српску обалу. 28. јуна 1817. ступио је Карађорђе, после четири године, поново на тле своје Србије. Чим се чуло за његов нестанак у Бесарабији, митрополит Леонтије пожурио се да то јави, Милошу. „Чувајте себе... Он је курјак био и курјак оће да умре!... Он само за то иде у Србију да се разрачуна са неким људима и да баци ватру тамо; он је јавно говорио: кад сам ја изгубио моју кућу, оћу радити да никоји нема.“ Узбуњујућа писма стигоше Милошу и руским представницнма и са других страна. Ако се и није знало за тачне везе вождове, несумњиво је свакоме било јасно да његов прелазак неће бити без крупнијнх посдедица и да ће он покушати да покрене народ. Нова борба једино је средство да дође до старог имена код народа и да потисне новога кнеза. Кад је прешао у Србију, Карађорђе оде своме куму Вујици Вилићевићу у Велику Плану, човеку њему оданом, који га је још лањске године звао да дође у отаџбину. Он ту каза да би ицао више успеха и одзива како је по заповести рускога двора дошао да почне нов рат са Турцима. Замолио је, у исти мах, Вујицу да одмах обавести Милоша о његову доласку и о намери коју има, као и да га позове на састанак.