Топола

ном, Регент се створи поред мене. То није без опасности, гранате пада]у свуда и њихова парчад уларају у зидове наше куће. „Височанство, п-реба се вратити у кућу, не треба остати овде“, рекох. „Зашто? Ви сте ту, зашто онда небих и ја остао?“, одговорио ми је он. Принц-регент Александар био је прави друг према својим војницмма и својим официрима. Колико лепих вечери смо провели код њега, било у његовој кући у Солуну, било у трпезарији,

КРАЉ АЛЕКСАНДАР на Солунском фронту обилази рањенике по болницама

саграђеној од дебла на Јелаку! За његовим столом човек је сретао без разлике српске или савезничке официре свих чинова. Често је било јако весело, јер је Балугџић, министар од 1917, стварао рссположење, а принц није мрзео да се пошали са својим гостима. За столом је такође био по неки пут у Солуну песник Иво Ћипико. После јела, било у Солуну, било на фронту у Бачу или на Јелзку, игра се „бриџ“. Принц је хтео да ме научи, али ја никад н>'сам ништа разумео. Кадкад је било смешно гледати играче ~бриџа“. Принц Александар остајао ie увек што није био случај са дру: им играчима, капетанима Тешом Старчевићем и Петронијевићем, на пример. Ту су падали ужасни прекори партнеру, који је учинио неку грешку.

Улога принпа Азександра према савезницима Србије није била увек лака, напротив. У више махова, говорио сам о антипатији чак о отвореном непријатељству на које је наилазио Солунски фронт код извесних савезника. Принц-Регент је био приморан да се неуморно бори да би се добило бар што је најнужније да се може одржати фронт и, да се може напредовати. „Ладни мој пријатељу I ', казао ми ја принц, „Ја радим само то и радићу то целог свога живота. Сви моји непријатељи ззједно нису ми учинили ни половину непријатности колико су ми их створили моји при|атељи“. Али Регент је имао мушко срце. Он је усвојио девизу француског „поалиа“: „Савладаћемо их“, и он их је савладао. Ето какав је био као војник шеф српске војске Принц-Регент Александар.

Др. Р. А. РАЈС

54

Књага II

НАШ НАЈВЕЋИ КРАЉ