Трагом живота и науке

УЗРОЦИ ЕВОЛУЦИЈЕ 27

је спољашње чиниоце, а унутрашњим припинујмутације које не воде ка еволуцији.

Да жива бића носе у себи узрок своје еволуције, изражавано је у разна доба на разне начине. Та унутрашња тенденција живога света да еволуира одређеним правцем, нарочито је погодна више-мање метафизичким спекулацијама, и појављује се под разним називима, као што су: Ајмерова „ортогенеза“, Дришове „ентелехије“, Бергсонов „животни замах“ „стваралачке еволуције“. Метафизички огледи на томе пољу вероватно су допринели да се сматра ненаучним замишљање да је еволуција живога света у њему већ унапред одређена. Али зашто сматрати да тражење узрока еволуцији у самим организмима који еволуирају, мора значити призивање неке тајанствене силе, или да је то бар, како вели Делаж, замењивање научнога тла метафизичким. А ако се такво тумачење намеће силом чињеница» Зашто сматрати да је ненаучна претпоставка да је еволуција у главним цртама својим у потајном стању већ у живих бића, који носе своју еволуцију скривену у потенцијалноме стању» Да ли зато што немамо примера потајности у појавама живота Напротив, једна је од одлика животних појава да махом нису резултанта тренутних спољашњих утицаја, већ да су унапред припремљене, да им је правац већ одређен, да су скривене и да се у датоме тренутку развијају. Та потенцијалност, то скривено припремање онога