Трговински гласник

19> .г)М!<ШТВС .ј(* ч|а«а««о*а Л' - '9 ТЕЛЕФОН 190 .(Ц)1 !2 ОГЛЛСИИД «.;.у 1 СМ. •• I ТУП•ЈА 0'.’!«■ ,л 0Г.1АСИ ПО ппгодв * гаплаћена лисма чв прнкају ее ;.■ тн БР0> 10 л :

ОРГПН БЕОГРЛДСКЕ ТРГПБЗЧКЕ ОИЛПДННЕ

ИЗллИИ С8АКК ДАН СЕМ ПСКЕДЕвНИНА И /,АКА ПО ПРАЛНККУ СТАЈЕ :»А СРКИ.1У: \ годкну дик. ‘Ј 4 . )А ЛУСТРО-УГАРСКУ крунл 30 зл остлле зр«!.т.в фр. 30 . Гјиже се вб враОац ЈЕДАН БР0Ј1О Пд

ВРОЈ 122.

Г-ЕОГРАД. СУБОТА, Т. ЈУНА !°14 ГО.а

ОДИНА XXIV.

ДОРДЕ ВаРВаРА 11 . Овај нас израз баца у далека времеиа, кад су Хуни и Авари и други варвари пустошили пределе Европе. Њихове војске називане су „хорде варварн", а тој ће рећп: војске сурове, бездушие, без срца и милосрђа, које све живо мсћу под нож, а све остало 1 предају огњу. Куда су ге „хорде варвзра" прохујале, тамо трава ду го није расла, тамо се никакав жи вот није јављао. Траг њихов обе лежен је лешевима и згариштима, а отуда куда су отишли, чула се впка „хорде“, рзање коња и јаук робља. Исгорија је са дубоким словима уписала ова времена на своје листове; а народи су ову најезду назвали „божијим бичем“. Тако се и сам називао знаменити вођа такви.г „хордп“ — Атила. То је било дазно, врло давно, у четвртом веку после Христа, прс' доласка Срба у ове наше крајеве. По томе би се могло рећи, да сс на хиљаду и пет стотина година од тадп не може више говориги о „хордама варвара" — јер је тај свет дзвно и давно изумро и нестало га са лица земљина. Па ипак, ко би веровао? И данас се говори опет о „Хордама варвара“, и то не у Тибету или Туркестану, већ амо у Европи на обллама Јадранског Мора. Ту су се сад појазиле страховите „хорде варвара“. То су и главом и брадом — Арнаути. А то почасно древно име дају „арбанашкој нацији“, нико другп но бечко аустријски листови, са „Новом Слободном Пргсом“ на челу. Каква промена у назорима, а још већа у називима. Комплименти, давани Арнаутима, претворили су се у грдње. Некадашњи „џатријархал-ј ни народ пун „врлина" претворио се наједаипут у оиаке „животи-: ње“, у хорде и варваре. Док су, и кад год су Арнаути пуцали у српско месо, у бечким листовима говорило сс о „пробуђсном на ционалном поносу“; а кад су Арнаути обрнули грлиће својих пушака на дошљаке и најамнике у Драчу, и кад су иочели да на свој груб начи , мрсе конце својих са; 1 мозваних протектора, онда су они постали последњи људи на земљиној кугли. Њихозе устаничке чете; сад су „хорде варвара“, изметчо-ј всчанстза, за који је штета што још живи. И за такав се опак народ побринула Европа, на молбу ( Аустрије, да добије државу и краљај — и шта раде сад, на све то, ове хорде варвара? „ Пустињскп лав не заборавља да му је Андрокл извздио трн^из шапе“, вглн „Нова Слободна Преса“, и онда настављаовим памјатодостојнимречима: „Бун товни Арнаути немају ни толико способности,. да Оуду захвални, као што је једна звер и заслужују подјармљеност у коју их њихови заводници хоће да одвуку". Каква штета што Арнаути не! знају да читају језик, којим пише „Нова Слободна Преса“ и други 1

бечки листови! Онп, што бн то знали, маиме аустријски људи шго су тамо отишли, сабилм су се у Драч и шћућурилн се у гомнлу и са страхом слушају како звиждг' маузерови метци, оии исти „које су аустријски агентп дали Арнаути ма у руке, да их окрену истоку, на своје „угњетаче", а они их ето окрећу на запад, на своје! „спаситеље“. Алн где је иесрећа,! ту има и среће. У Драчу се, у! одсудном тренугку самим 'провнђењем послат, нашао некакав аустријеки резервнп поручипк, инжињер по занимању, или п без! занимања, у коме се наједан пут пробуднло, као у нашега Мусе Кесеџије, „аустријско солдачко срце“ и „хорде варвара“ огишле су без трага испред њега и шкодиних топова којима је ово јуначко „аустријско солдачко срце“ рукозало. Наравио, засад су све те победе сумњиве, и „варварске хорде“ могу опет искрснути. Но, вратиле се „хорде в.зрвзра“ на Драч или не, прелом Је извршен. Аустријска политика претрпела је ту иотпуно банкротство и сад се чуди чуду шта ће са својим штићеницима. Грофу Берхголду иде као оном •сентиментал ном чичку којп је нлшао на ули ци дриаца, јадног и дроњавог, узео га, увео у кућу, умио, обу-| као и нахранио, да га исти уско-' ро за тим нападне, ггохара и испребија, н оде од куда је и до-| шј.о. Треба ли се чудити сад ана-' теми, коју „Нова Слоб. Преса“ баца на „варварске хордс“ арнаутске, и жели им свако зло, па н саму подјармљеност (Кпесћзсћаћ), коју сад, Арнаути „заслужују 11 пошто им је пало на ум. да се с^ пушком у руци, одупру финој подјармљеноспш, коју су им\ спремили тако несебични бечки и аустријски п пријатељи\ а Доста, тешко Је ие писати сашру. Али овпм није још казано све, што бечка штампа има дз каже после овога пораза. „Глупи“ Ар-| паути не би се сами сетилн да| направе оволики пачарнс. Неко их је на то назео, веле бечки листови. То су фаталпи „заводници" И што је најчудније, у гомили гих подбадача, назире бечка штампа непрестано Италијане; и то званичне Италијаае. Један италијански пуковник и један професор већ су бпли ухваћени и стављени у затвор; а сад опет ухваћени рањеници бунтовници причају, да им је сз стране Драча „рефлектором дат знак“ за напад. Како тамо нема српских бродова ни српских рефлектора, то сад Италијани имају да беру кажу на шнљак. Већ се мрко и попреко гледају| оба ортака на Јадранском Приморју. И ко зна, да „хорде варвара“ не буду најпосле узрок, да се просвећени народи ухвате ускоро за кике, на суву и на води — из превелике љубави наравно! према варварима, који су ипак толико ше рети да још могу покварити слогу између своја два усрећитеља. И онда ће Историја преврнути нов

лпст, да нл њ нанише једну нову! лекцију: да се ипаи не може некажњено вришти вечито баратање по туђим земљама и народима. Модерним политичким спекулантима одупрле су се „хорде варвара" н по цену свога жи вота бране се од благодети, којима су они насилно усрећени. Док год буде Стамбола и у њему султана, сви ће европскп мухамедански „варвари“ радије! гледати тамо. но и на Беч, но и на Рим. Мухамеданац може бти само једно од овога двога: или господар или слуга. За Арнауге, који чак нпсу ни Турци, којп ннсу елеменат из кога се дељу др жаве, има само једно срећно стање: да буду иослушни аоданици \ачега. И ма како се ми иначе не слагали са „Новом Слоб. Пресом“ ипак налазимо, да она добро чшш, што се, ма и доцкан, прнсећа: да Арнаути заслужују подјармљеност. Да је на тој основи решен арба нашки проблем, како су гд већ решили били њихови вековии суседи а господари били Србија, Грчка и Црна Гора, данас би био мир у Арнаутлуку, а добра воља у Европи. □ |

ПИСМО ИЗ АМЕРИКЕ.

Њујорк, 6 јуна 1914. У Вашем цењеном листу, који долазп у приличиом броју п у срп ске колоније у Амерпци и свуда се радо чита, било је више пута речн о насељавању у новоослобођене и присаједињене крајеве у Краљгвшш Срб. ји. То је ствар, која је заинтересовала и Србе у Америци и сасвим је прнродно да велики број Срба с ове стране Атлантика намерава да се насели у српске крајеве и да замени овај тежак живот рударског и фабрич ног радника са слободнпм и здра вим жпвотом српскога земљорадника. Срби у Америци тим више су заннгересовани|насељпвањем у нове крајеве, што су добиаи љубазан позив господе министара Косте Сгојановића и Лззара Пачуа, који су те позиве послали на адресу господпна Михаила И. Пупина, Главног Председника Савеза Сје дињених Срба Слога, чији се тро годишњи збор сдржао на Видовдан 1913. године у Денверу, Колорадо. Тај позив одушевио је без мало цело Српство у Америци и врло много Срба спрема се од онога доба да пође у нове српске крајеве. До данас их је приличан број отишао, а много већи број ће бити касније, када се питање о насељавању још боље среди и об- 1 јасни, него што је то данас случај. Наиме, нама овамо није јасна вест, намерно или ненамерно протурена, да Србија не гледа радо на долазак Срба из Америке, јер се боји радничких унија, које су, веле, ушле у крв и наше браће Срба. Истина је да су многи Срби чланови радничких унија и то је добра ствар, јер кроз уније заштића-

вају и посгижу своја радничка права бар донекле. Српске власти не треба да гледају зло у унији радничкој. Зло истина постоји, али не у правој уиији радника, већ у вођама радничким, који врло често употребљавају свој положај радничкога вође у своју корист. О радничким унијама у Србиј I не може ни бити говора, јер Србнја је пољопривредна држава, а радничке уније постоје у индусгријским државама. Вест, да се Срби из Амерпке неће раширених руку примити у нове крајеве, утицала је доста непријатно на оие, који се намеравају селиги, међутим то се да поправити, ако се вест оповргне. Ако је пак та вест исгинига, онда наравно долазн у пигање искреност позива, упућеног Србима од поменута два господина минпстра. Пошто је за Србе у Америци врло важно да знају шта им ваља чинити, Трговински Гласнпк учинио би велику услугу нама овамо, ако би упозорио надлежне на то, да се и о Србима у Америци треба водити велика брига, јер они представљају број, који пресгиже сто хиљада све младих људи. Пре извесног времена пмали сте један доппс из Америке, који се поред осталога дотакнуо и Словенског Усељеничког Дома. Допустиге ми да Вам напишем неколико речи о тој установи. Њујорк је главно пристанишге за досељенике из Европе. Ту има усељеничких домова без мало свију самосталних народносги. Пољаци су имали свој усељенички дом, а други Словени не имађаху ништа. Године 1907 догово ре се виђенији Словени у Њујорку да ззмоле господпна Михајла И. Пупина Србина, професора на Колумбија универзитетјг и светског научењака, да својим упливом и познанством порадн на гоме да се добије до звола за оснивање једно законитог усељеничког друштва за Словене. Господин Пупин се одазове жељи и поради са осталим Словенима да се друштво оснује, акод једне племените Американке, која се интересује за побољшлње живота досељеника. изради да друштво добнје на поклон једап дом. Тај дом је Словенскн Усељенички Дом, који се налази на 23-ћој улицн на западној страни града Њујорка, где су махом и пристаништа великих прекоокеанских бродова и железничке станице, које шаљу путнике на запад Сједињених Држава. Тај Словенски Усељенички Дом издржава се од добровољних при лога и од минималне наплате за стан и храну од оних усељеника, који могу ту маленкост платити. Дсфицит, који се закључком сваке године покаже, плати господин Пупин и дароватељка дома. Из овога можете закључити, да добровољни прилози не покривају трошкове дома. Друштво има свога сталнога заступника на Елис Ајленду, које се од усељеника прозвало острво суза, а тај заступник налази се на руци свима Словенима, који из Европе долазе. Пошто на тоострво долазе просечно 12000 досељеника