Тренут вечности : песме

127

На стражарском месту, (Он остави мртва.

Једна оштра стрела Пробила му груди,

То причају сами (Очевидци људи.

Убијаше мучки, Ал за тренут стане, Док врх оштре стреле Исчупа из ране

Прави узрок беше Једино у томе. Да се не би тајна

Открила другоме.

Од тог кобног дана, Други адет поче; а стражама предњим По двојица шиљбоче.

И док један пушком На авет опали,

Други је већ готов Да је другом свали. л за страшну авет Беху оба мали.

— Неколико дана После овог прође,

Када мучан Саиф Амазонки дође..

Раскопчао своју Антерију плаву, А турбан дубоко атук'о на главу.