Тренуци и расположења

ДАНИЦА МАРКОВИЋ ХЕ

или што се казује ретко, или што ће мало ко бити кадар да каже. Доиста, Даница Марковић има ту врлину у необичној мери; она је њу сачувала, може се рећи, до краја, кроз све своје деловање; и зато је она била кадра да каже ствари које у нас ниједна жена пре ње није рекла. Скерлић наводи крај Јесење Руже. Ми бисмо могли навести поред друтих, — Боја Гласа, Лет у Висине, Прижељкивање — још и Савремену Исповест и скоро цео циклус Кајање, који на један ретко отворен начин говори о теми врло озбиљној за духовни и осећајни живот жене, а у нашој поезији врло мало, готово никако нетретираној — о разочараности у браку и наличјима брачнога живота. Милан Ракић је тако певао пролазност брачне среће:

У свађи нам је прошло пола дана;

У помирењу мучном пола ноћи.

И бежао сам из нашега стана, Тражећи мира у пољској самоћи.

Но то је било само кратко време, Па постадосмо туђи једно другом, И гледасмо се у ћутању дугом Тупо к'о сито дете шећерлеме

(Обична песма)

Даница Марковић пева брачну трагедију жене: Сад у тамне часе ведрог, летњег дана Посматрам на прсту колутић од злата; Знам да непреболних задао је рана И колико скупа његова је плата.

И знам да је увек он знамење бола,

Да је символ свега одрицања жене,

Да је оков, иго и сурова школа —

Блистава колајна патње прикривене.

(Живот) Та отвореност у казивању иде код Данице

Марковић још, можда, за један степен више и даље: кад свом Вјерују даје ову поенту:

Верујел у зору триумфа стрпљења...

Час када ћеш пасти украј мојих ногу Покајнички у прах са заветом глупим,