Тренуци и расположења

130

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Дани су текли брзи у усијању белу, Сред стварања свемоћног и пријатна расула.

Но ти то не дознаде. И ко сии шта значиш2! Како могаде да кренеш све изворе у мени2 Јеси ли дошао ти да живот ми протумачиш»! Или супротности све да помириш у жени2

Остао си ми далек и непознат и стран

—- Мада си ми силно заталасао биће, И открио ми видик један нов и простран, И нових снага мојих постао си откриће.

Било је часа кад си ме прогонио дивље,

— Мутио си мој мир и тиха размишљања Но никад срце моје не закуца живље

За тобом, нити јад моја потисну маштања.

Ти ниси кадар био никад бол да ми задаш, Нити си имао смисла да будеш трагичан, Ни сузу да измамиш, ни вољом завладаш, Иако снагом чари нико ти није сличан.

У мојој души ниси зачео никакав сан,

Нити си био на мом зениту звезда сјајна. Ниси успео да доживим роман потресан,

Ни да будеш заблуда лепа, ни радост тајна.

На мојем небу ти си био светлост северна, Којој не познајемо узрока ни порекла,

У мојем духу био си фикција неверна,

У мојој крви бура што је протекла.

Био си мојих усхићења вртлог безумни. Био си хучна, опојна песма мојих чула. У мом животу. био си карневал шумни На моме путу злогласна, зачарана кула.