Тренуци и расположења

ДАНИЦА МАРКОВИЋ ХЕБ

сталим из потребе за поређењима која ће обиљем исцрпсти сва карактерисања датог предмета, а у којима, већ по искушењу сликованога слога, може доћи и до контрадикторних или бар несликовитих карактеристика, као што је то случај, на пример, са Г1есмом Човеку или Песмом Усхита и Стрепње или предугом песмом Маштање о Машити. Преобиље компарација, наређаних једна поред друге, најдиспаратнијих покаткад, невођених једном сликом која се њима израђује и допуњава, него узиманих невезано из имагинације, не дају се сабрати, не успевају да баце светлост једна на другу, прекриљују се и бришу једна другу и остају, у утиску, увек више као речи него као слике. Отуд су обично најуспелије оне песме код Данице Марковић, које су везане за један конкретан догађај.

Најзад има песама у овој збирци, и то је чешћи случај, којима један део: можда једна строфа непотребно или недовољно органски уметнута; можда један стих, настао из неопходности да се полуни строфа према слику који је напред истакнут, можда једна реч, унесена из потребе допуне ритма или утурена под јармом сликовања; можда најзад само једна рима недовољно спонтана или недовољно звучна и неосетна — сметају да буду у целини и до крајауспеле, упркос занимљивости прелмета и искрености осећања које га обделава. Те песме онда бивају као оне брескве из Диме Сина које, свеже и румене целе, губе од своје примамљивости кад откријете у њима на другој страни једну пегу.

Али има, у накнаду за то, у овој књизи леп број песама које ће издржати строжу оцену иу овом погледу. Кад су то песме вредне и по својим садржајним квалитетима — најчешће и бива да најспонтанија осећања нађу и најугоднији облик онда ће то бити оне песме по којима је Даница Марковић забележила своју белегу и по којима ће остати. Ако и ту превагне импресија да садржајни квалитети стоје над формалним квалитетима њене поезије, то ће само бити доказ да је Даница Мар-