Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 39

њима добро слаже. Мојим родитељима није падало на памет да живе на селу. Остали суу граду, а боравили би и по пар дана на имању званом Водостаје, које лежи на ушћу Коране у Купу. До њега се може стићи по неграђеној цести колима из Карловца за три четврти сата, а пречацем пјешке и за 20 минута. С јесени би се опет одлазило у велике винограде, који су били пет сати колима, а стераху се на Новаковића Гори код Крашића. Ишло би се на пар седмица у бербу, забављало се ондје са сусједима и другим гостима, а повратак у град би увијек падао одмах тамо иза Свих Светих.

Управљање имањима препустио је био мој отац свом незаконитом брату, кога сам касније познао и звао се Микуљан. А моја мати повјерила је читаво своје градско кућанство својој бившој дојиљи Кати, коју сам ја још познавао и волио, као да ми је властита бака. Пород првога сина мојих родитеља у децембру 1811. није ништа промијенио у њихову животу. Моја мати сама је дојила и отхрањивала према начелима Ж. Ж. Русоа, па је сав свијет хвалио и дивио се дражесној дојиљи. Знатан један француски сликар, Најгас, кога је Маршал Мармон добавио себи у Илирију, сликао је моју мајку, како доји дијете, и галантно метнуо ниже биљешку: „Га рјиз БеЏе дез шегез аие јаје еп Је Бопћецг де уош“. Лијепа ова слика побуди врло велику пажњу у граду. Свак је хтио да је види, а пакост осталих лијепих госпођа измисли причу, да је моја мати „дебело наслагано“ ласкање бојом платила сликару са стотину наполеондора. Уистину, сликар је био отклонио сваки хонорар, јер је слику задржао за себе. А како је сликар остао и послије одласка Француза па мало помало портретирао сву хрватску аристократију, то је он године 1816. сликао и моје родитеље. Оба портрета била су у нашој кући све док је 1867. није велики пожар уништио скупа са намјештајем. Слика мога оца није била Бог зна успјела. Казивало се, да господин Најгас није био сретан,с портретима мушкараца. Много боље и љешшце бијаше