Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

ЛИЧНА СЛОБОДА П ПОЛПТИЧКА ПРАВА

435

(5) Слобода савестп и вероисповести. Слобода савести и вероисповестп обухвата две ствари: слободу јавног исповедаља п вршења своје вере с једне стране, слободу стварања веропсповедних удружења, с друге стране. (А) Слобода јавнога исповедана и вршена своје вере. То значи, да свакп пма право, алп не п дужност, да своје верско уверење јавно псповеда и врши. С једне стране, власт не може забранити псповедање и вршење нпједневере; с друге стране, не може никога прпнуђавати да открпје своје верско уверење, премда може тражити од свакога да каже, којој вери припада. Верско уверење и чпн припадања једној вери нису једно псто. На пр. власт може тражпти од свакога да каже, да лп је, и у којој верп крштен, а не може ни од кога тражпти да каже да ли верује у Бога или у Христа. Са слободом савестп п веропспбвести стоји у вези п овај уставни пропис: „Нико није дужан да суделује у взрозаконим актима, свечаностима, обредима и вежбама, осим код државних празнпка и свечаностп, и у колпко то одредп закоп за особе, које су подложне очпнској, туторској и војној власти“ (став 4 чл. 12 У.). На пр. не би била противна Уставу наредба чиновницима да присуствују једном државном „благодарењу“ у цркви, п ако то није црква њпхове вероисповести; не би било противно Уставу родитељско подвргавање деце вероисповедној настави, птд. По томе што нико није дужан суделовати у верозаконим актима у којима неће, не би требало никоме наметати релпгиозну заклетву. Међутим, чпновнички закон прописује ту заклетву: „Заклињем се свемогућим Богом...“ Исгина, заклетва не носп карактер ниједне нарочпте вероисповести; њу може положити сваки ко верује у једнога Бога, па ма које вероисповести бпо; али слобода вере, ујемчена Уставом, не значи само слободу избора пзмеђу разних монотеистичких вероисповести, него значи такође слободу имати и таква верска уверења која нису монотепстичка, па чак п слободу немати никаква верска уверења. Као што власт не може непосредним начином натериватп грађане на суделовање у верозаконпм актима, тако их власт не може натерпвати ни посредним начином: „Уживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере“ (ст. 2 чл. 12 У.). На пр. не бп се Јевреји могли искључитп пз извеснпх звања нитп би им се могла одузети извесна права. Слобода јавног исповедања своје вере налазп границу у државним законпма: „Нико се не може ослободпти својих грађанских и војних дужности п обавеза позивајући се на прописе своје вере“ (ст. 2 чл. 12 У.). На пр. нико не би могао, у име слободе вере, одрећи службу у војсци, плаћање пореза, птд. Слобода вере не значи да свака вероисповест има свој нарочити правни положај у држави, тако да се права и дужности грађана одређују према томе којој веро-