Учитељ

146

таци, да вид те, не могу преко ока гледати на резање Ескимоса у китовим костима, а Бушмани у јужној Африци одавна се славе, што вешто умеју да цртају животињске облике по глатким површинама стена. Но они савременици северног јелена и мамута, који припадају добу полираних камених алата, кад су још Енглеска и Француска по шест месеца на годину, лежале под глечерима и тврдим ледом, нису били први, који су на западу радили вештину цртања. Значајно једно откриће, учињено прошле годинеу Пиринејима, показало је, да је дуго пре њих, још кад су егзистирали пећински медведи, пећинске хијене и друге изумрле животиње и кад је географија Европе била кудикамо другојачија него данас, било људи, који су у доколици цртали и животиње око себе а и саме себе. У једној пећини из палеолитске периоде или периоде „неполираног“ камена, нађено је неколико зуба од пећинског медведа, украшених цртежима, од којих су неки престављали људска створења обрасла, како посматрачима изгледа, као мамути у дугу косу. Ја сам међу тим мислио, да је и језик обавезан живопису за свој први почетак и прогрее. Приповеда се, да су два Кинеза, не могући разумети један другог помоћу језика, који понеколико разних појмова изражава истим гласом, прибегла ко писму, а и од нас многи ће се сећати, како су нам, кад смо учили читати, слике биле десна рука. Апел на око је сигурнији и живљи него ли апел на уво, ими лакше раепознајемо предмете по њиховим сликама, но по именима им. После свега овога није парадоксно мислити, да почетци писма

могу бити старији од почетака, језика, да су људи раније градили цртеже, него ли изговарали артикулисане гласове |

Било како му драго, али је временом развиће писма премашено развићем језика. Језик је дао човеку могућност да ствара себи идеје и да их се сећа; а цртежи су му били цртежи од 066 них предмета и више ништа. Докле он год свом оку није могао преставити идеје, као и предмет, дотле је његово писмо било врло јадно. Човек га само из учтивости зове писмом. Но тако није увек остало; помоћу цртежа, узеше једном престављати идеје, тиме, што цртеже појединих предмета сједињаваху у једну слику, која престављаше какву год радњу или догађај. Две ноге н. пр. нису сад означавале само ноге у човека већ и идеју хода. Писмо поче изилазити из својега детињског доба, престаде бити само живописно и постаде идејографично.

На тој тачци се развиће писма у неких људских раса зауставило. Тако су нека северо — американска индијанска племена између себе кореспоидирала и по стенама и корама од дрвета, писала мађичке знаке и проклетства, помоћу цртежа и идејографа. Кад су ти хијероглифи, како их ми обично 30вемо, пртани, система писма звала се Кеватоглт, и неки живописни символи у њој врло су чудни.. Н. пр. сунце с очима и носом и покрај тога две линије, то је престављало војника, пошто. он мора бити смео и јак као велико видело дана. Подигнута горе рука с раширеним прстима звачи смрт, а неколико једно у друго уплегених кругова: време. Та система писма под Ми-