Учитељ

„Често и онај за кога се и други Ето, таквог одвива мислим да би тре-

заузима = помаже га, неможе напре-

довати, ако се само исти више поузда |

у другог, него ли у самог себе; а колико ли више и брже мора падали онај, који ни сам себе, а ни ко други помоћ му не пружа, већ га још хотимично сплећу и прекомерним теретима и:нуравају. — Ово се нарочито односи данас на учитеље основних школа. Учитељски је задатак најтежи и најсветији. То је стара истина, то сви изговарају, али опет за то, учитељи су животом и положајем тако скучени; расписима и појединих вољ м, толико окупирани, да они данас, може се рећи, тек само, вегетирају, као полусно биље. И ако су више пута подизани гласови са разних места, да се њиховом бедном стању притече у помоћ, опет никад збиљски и темељно није на томе рађено, јер се увек налазило пречих ствари. Учитељи су узимати у вид само тада кад су надлежни преко њих могли доћи до чега, а у сваком другом случају, ови су сматрани за последњу рупу на свирали, кров коју у последне време хтео би сваки да посвира. — Последњи је час наступио био, да сваки учитељ, који има пред собом свој понос, своју важност и будућност, подвикне: „У се' и у своје кљусе!“ И би за то створена прилика, да сваки покаже колико има у себи полета за живот и напредак. Глас Учитељско удружење, требао је да буде дуга, после учитељских патња, и вапијућих нада, коју да прихвати сваки учитељ са поносом и поузданошћу, јер је створена преломом многих раскомничких сјајности, о крупне капи нашег учитељског зноја, а поникла је из нашег собственог убеђења и осећања

бао да нађе у сваком учитељу глас о нашем удружењу. Али на жалост, кад би опробали да се о томе тачно уверимо, судећи по многим околностима, као да би дошли до противног резултата. Не знам тачно како је та мисао прихваћена по унутрашњости Орбије, те се нећу тамо далако ни упуштати да се не би о истину огрешио, али не могу ћутом прећутати неколико примера из блиске ми околине, који нам дају врло жалосну слику за то. За први пример наводимо учитеље среза Темнићског, — изузев троицу од њих — који нису негди ни образовали збор. Па друго место наводимо учитеље Крушевачке и среза Трстеничког, који су истина у почетку образовили зборове, али доцније напустили, сигурно пошто им је прво афективно одушевљење охладнило. Не можемо а да им много не замеримо, тим пре, што међу њима знамо да има чланова од дела и енергије. Учитељима крушевачким највише се има замерити, јер их у самом Крутпевцу има 9, који се не могу заклонити ви за цркву ни удаљеност, нити какве расписе. Једино се дакле мора приписати њиовој индиферентности, али не оној физичној већ душевној, јер кад чланови других зборова могу и по 8 сахата даљине ићи до зборног места и све горње препоне откљањати, онда не можемо ништа друго о првим колегама мислити. Таквим примером показаћемо да смо у ствари слаби духом и енергијом. Свет ће рећи ономе ко у будуће за нас буде подизао глас: „На што иружате живот ономе, ко живота сам по себи нема2г“ — Тиме ћемо на делу показати да смо онакви, за какве